Ovo je smešna prestonica; čak i gore, nečastan grad, prljav i dezorganizovan. Njegov položaj je, međutim, zadivljujući, kao i položaj Budimpešte. U jednom mirnom kraju grada nalazi se izuzetan etnografski muzej, sa ćilimima, odećom i... ćupovima, divnim srpskim ćupovima koje ćemo tražiti po brdima Balkana oko Knjaževca. Ovde se stiže jednom malom belgijskom železnicom, vrtoglavo nesigurnom, koja ide duž bugarske granice. Duž ove trase, u njenom klancu oni grade novu takozvanu “stratešku“ liniju. Ona se nalazi direktno na dometu bugarskih pušaka, i nesumnjivo će u roku od godinu dana dovesti do zatvaranja belgijske linije. Francuski inženjer koji nam sve ovo priča dok buši tunel, mogao bi da plače suočen sa takvim apsurdom.
Dalje se ide pešice ili zapregom. Priroda Srbije je savršena! Putevi mirišu na kamilicu. Žito šušti u ravnici, a zatim na beskrajnim poljima visoravni kukuruz stvara jednu široku, nemarnu i klonulu arabesku na purpurno crnoj pozadini farme.
Iz knjige Putovanje na Istok
