Godine 53. nisam bila u Dubrovniku, u koji sam se u martu 68. spustila avionom sa Sartrom, gde nas je čekao naš prijatelj Dedijer. Rezervisao nam je sobe u jednom hotelu na obali, nedaleko od grada: bila je prava radost svakog jutra otkriti belinu visokih kula koje su se podizale na stenovitom grebenu kupanom plavim vodama. Dubrovnik sa svih strana okružuju zidine. Išli smo kružnim putem gospodareći zlatnim krovovima kuća, obuhvatajući pogledom ulice, trgove, dvorišta, vrtove. Automobilima je zabranjeno da ulaze među te bedeme, gde se šeta isto tako spokojno kao u Veneciji. Tu se nalazi nekoliko zanimljivih spomenika; ali najveća lepota Dubrovnika su njegove ulice. Nijedna na svetu ne može se meriti sa Placom koja prolazi s kraja na kraj starog grada. Pošto ga je 1667. razorio zemljotres, nadahnuti neimari su ga obnovili namećući mu strogo jedinstvo. Kolovoz Place načinjen je od pločica uglačanih vremenom, a taj isti kamen prevučen patinom pronalazimo u pročeljima kuća koje su sve izgrađene u istom stilu, ali se razlikuju po raznovrsnosti svojih skulptura. S jedne strane, ulice se stepenicama penju uz brdo. One dopiru do glavne ulice paralelne sa Placom, koja je uža, ali je i sama popločana i oivičena starim kućama od tesanog kamena s lepim ukrašenim balkonima. Noću, kad su ta mesta bila pusta i tiha, čovek bi poverovao da je u nekom gradu iz drugog vremena. Čudesno osvetljenom fenjerima. Voleli smo da sedimo na keju stare luke, uglavljene u zidine, gde su ukotvljeni ribarski čamci. Hranili smo se u malim restoranima grada, ili na terasi našeg hotela, posmatrajući, sasvim blisko, malo ostrvo Lokrum.
U iznajmljenim kolima napravila sam, sa Sartrom i Dedierom, ili sama, velike šetnje. Zajedno smo otišli do ulaza u Kotor, neku vrstu dubokog fjorda, kojeg okružuju goli grebeni. Automobil se popeo uz njih: odozgo, na hiljadu četiri stotine metara iznad mora, otkrili smo pustinju od zgrčenog kamenja iznad kojeg se podizao visoki lanac pokriven snegom. Sišli smo na Cetinje, ubogi gradić od dve hiljade stanovnika za koji je teško poverovati da je nekad bio prestonica. Pri povratku smo videli Kotor i Budvu; manji, ne tako uređeni kao Dubrovnik, i oni su okruženi zidinama; i u njih je automobilima zabranjen ulaz; njihove ravne i popločane ulice oivičene su kućama s kamenim pročeljima. Obala duž koje smo išli u odlasku i u povratku, zasađena je kiparisima i maslinama.
Ponovo sam se vratila u Sarajevo, i ovaj put nipošto nisam verovala da sam u centralnoj Evropi jer sam u grad ušla s njegove turske strane: ponovo sam videla džamiju, karavanseraj, bazar koji vrvi od sveta, specijalizovane radnjice koje prodaju jedna ražnjiće, druga lisnato testo s mesom, treća lisnato testo sa sirom; u jednoj kafanici pila sam tursku kafu. Hotel se izmenio: umesto teškog nameštaja bio je sav u dekoru na italijanski način. Mostar sam lako prepoznala: njegove kupole, minareta, njegov most kao magareća leđa, belinu turskih kuća, male kafane sa bakarnim poslužavnicima. Na ivici puta jela sam pod otvorenim nebom jagnjetinu sa ražnja: dovitljiv uređaj omogućavao je da se mali vodopad koristi za njegovo okretanje.
Iz knjige Svođenje računa
