Artnit

Pero

"Kako je čovek mali", rekao je Poli. "Uličice, dvorišta, krovovi sa dimnjacima odavde izgledaju kao more zvezda, a kada je čovek tamo, u srcu svega, to i ne primećuje."

Pjereto se udaljio nekoliko koraka. Pišao je u žbun i doviknuo: "Vi se samo šalite s nama."

A sada, dečko moj, hoću da ti kažem ono što sam oduvek govorila, a to je da sve tvoje sposobnosti potiču od te porodične grane. Sasvim je sigurno da je Bil Pentland bio čovek koji bi daleko doterao samo da se školovao. Naravno, nije on imao knjiškog znanja, ali pričali su, znaš, kako je bio u stanju da raspravlja i da svoje mišljenje o bilo kom pitanju; isto onako pametan i snažan, zapamti, sve do neposredno pred samu smrt, a onda je jednog dana poslao poruku Samu da dođe i vidi ga, i tada rekao:

Dve stvari su sigurne: 1) ljude više ne zanima šta se dešava drugim ljudima; i 2) sve postaje svejedno. Eto šta se dogodilo, a ipak se ništa neće promeniti za Stjuarta i mene. Stvarno promeniti, mislim. Ostarićemo, oboje, to se već vidi na našim licima, u ogledalu, na primer, onih jutara kada oboje koristimo kupatilo u isto vreme. Promeniće se neke stvari oko nas, postaće lakše ili teže, ovakve ili onakve, ali ništa i nikada neće biti istinski drugačije. Verujem u to.

- Neprestance je teturala od stolice do postelje, i od postelje do umivaonika - pripovijedaše Sternberger - pa sam se bojao da ne padne i ne ostane na mjestu mrtva. Nije mogla prestati govoriti, i nije mogla prestati pušiti, i nije mogla prestati hodati gore-dolje. Ali to nije bilo zato što je bila na samrti. Ona je prezirala smrt. Ona ne bi ni za kim plakala, ne bi plakala ni za samom sobom. Nije plakala ni za Saccom i Vanzettijem.

“Ništa neću učiniti; zauvijek sam sebi zabranio svako političko djelovanje.“ Poput nekog hirovitog boga, odbijao sam da na svijet istresem breme svoje mračne volje. Baviti se politikom značilo je svoditi ljude na njihovu dodirljivu vanjštinu, postupati s njima kao sa slijepim masama, da bih jedino sebi obezbijedio povlasticu da postojim kao živa misao; ali, sama ta misao, da bi prodrla u mlitava tijela, da bi ih pokrenula, trebalo je da postane mehanička, mračna sila u kojoj više nisam prepoznavao sebe.

Organizam muškarca je rđavo prilagođen životu! Može nečiji život da bude moralan i savestan, ipak se u dubini duše uvek budi nezajažljivost, čežnja i neko osećanje pustoši. Da li je i kod žena tako? Ko bi to mogao reći? Pa ipak, ljudi koji daju maha svojim prohtevima za novinama, za buntovnim čežnjama, za novim pustolovinama, novim opasnostima, novim zadovoljstvima, ti ljudi nesumnjivo pate od onog osećaja koji je suprotan osećaju gladi, oni pate od prezasićenosti. Nema spora - civilizovan čovek je neprilagodljiva životinja!

Čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, - to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima.

... Ah, ja u tome prepoznajem naše današnje mlade ljude, koji su malo zagrizli u nauku, i koji su od toga bolesni, jer nisu mogli da zadovolje stare ideale o apsolutnom, koje su usisali sa mlekom svojih dojkinja. Vi biste hteli da u naukama nađete, jednim udarcem i potpuno, sve istine, dok ih mi jedva otkrivamo, dok će one bez sumnje uvek biti samo večno istraživanje. I onda, vi ih poričete, bacate se ponovo u okrilje vere, koja vas više neće, pa postajete pesimiste... Da, to je bolest kraja ovog veka, vi ste Verteri koji su se vratili.

- Eh! Žalim upravo to. Htio bih da se otarasim tog vječitog iskazivanja koje me nervira, da uništim u svom sjećanju pouke i oblike umjetnosti, da nikada ne mislim na umjetnost kada gledam pejzaž, na muziku kada slušam vjetar, na poeziju kada se divim i kada uživam u svemu. Želio bih da čulima uživam u svemu, jer mi taj čovjek koji pjeva izgleda veseliji i zaneseniji od mene.

Nije roptao. Takav je život i to je pravedno. Rodio se blizu zemlje, blizu zemlje je živeo i zakon zemaljski nije mu bio stran. To je zakon koji važi za sve što je čovečje. Priroda nije prijatna prema čovečanstvu. Nije joj stalo do one konkretne pojave što se zove pojedinac. Nju zanima rod, vrsta. Ovo je bila najdublja apstrakcija za koju je varvarski um starog Koskuša bio sposoban, ali nju je potpuno shvatao. Primer za to video je u svemu živom. Bujanje biljnog soka, nabreklo zelenilo pupoljka vrbe, žuti list što pada - samo u tome ispričana je čitava istorija.

Strana 1 od 159
Vi ste ovde: Home Pero