"Umetnik se bavi ovim mnogoobličnim svetom i u izvesnoj meri oseća svoj smisao u njemu, tiho, sam za sebe. On je tako dobro orijentisan da ume da unese red u plimu pojava i iskustava. Taj smisao za pravac u prirodi i u životu, to grananje i širenje poretka, uporediću s korenom drveta.
Iz korena dolazi umetniku životni sok, teče kroz njega, teče u njegove oči. On je stablo drveta. Obuzet i podstaknut snagom tog strujanja, on ono što vidi prenosi u delo.
Naočigled svetu krošnja drveta se razvija i širi u vremenu i prostoru, a tako je i s njegovim delom.
Niko ne očekuje da drvo uobliči svoju krošnju na potpuno isti način kako svoj koren. Gore i dole ne mogu da stoje u istom odnosu kao predmet i odraz u ogledalu. Očigledno je da različite funkcije pri delovanju u različitim elementima mora da prozvedu vitalno razilaženje.
Ali baš se umetniku ponekad ne dopušta razilaženje s prirodom koje zahteva njegova umetnost. Čak su ga optužili za nesposobnost i za namerno iskrivljavanje.
Pa ipak, stojeći na svom određenom mestu, kao stablo drveta, on samo skuplja i propušta kroz sebe ono što dolazi iz dubina.
Njegov položaj je skroman. A lepota krune nije njegova; ona je samo prošla kroz njega."
