Filozofiju novca Georg Zimel počinje razmatranjima o samoj prirodi vrednosti iz koje izvodi pojam novca. Prema njegovom mišljenju, vrednost je posledica ljudske volje, "kao što je svet bivstva moja predstava, tako je svet vrednosti moja želja". Stoga vrednost, koja zahteva da bude priznata predstavlja pretenziju ili zahtev koji se u nama javlja i vezuje za bilo koju stvar, osobu, odnos i zbivanje. Novac, smatra Zimel, predstavlja savršen eksponent vrednosti, jer on vrednost samo izražava dok materijalnu vrednost ne poseduje, i na taj način najobjektivnije spaja radnika i svet.
Uloga novca je po Georgu Zimelu dvojaka. Novac je s jedne strane sredstvo razmene i simbol za određenu vrednost, a s druge strane novac sam po sebi ima vrednost i postaje odlučujući pokretač razvoja.
Georg Zimel analizira uticaj novca na društvo, pojedinca i kulturu. On ističe da su temeljne strukture modernog društva otelovljene u novcu. Novcem se sve može kupiti, i on je spona između svih stvari, a ceo svet je zbog njega u neprekidnom pokretu. Posredstvom novca pojedinac može stupati u odnose sa drugima, koristiti se njihovim uslugama ili im izvršavati određene usluge, a da istovremeno ne stupi u lične odnose i ne potpadne pod njihovu vlast. Takođe, novac se povezuje sa individualnom slobodom. Zimel tvrdi da novac povećava slobodu ličnosti, podstiče depersonalizaciju društvenih odnosa i racionalizaciju. Istovremeno novac menja i mentalni stav ličnosti. Pri tome preovladava racionalni faktor, a računanje postaje osnovni elemenat pogleda na svet. Na takav način nastaje društvo sastavljeno od slobodnih pojedinaca koji se međusobno povezuju u grupe bezličnog karaktera sa određenim ciljevima i u kojima se sve zasniva na racionalnom proračunu i novcu.
