Razmišljao je o ljudima u takvim kućama. Oni su bili, na primer, sitni službenici, prodavci, trgovački putnici, agenti osiguranja, kondukteri u tramvajima. Da li su ONI znali da su samo marionete koje igraju kada novac povuče konce? Mogao si da se kladiš da nisu. Ali, i da su znali, da li bi im to bilo bitno? Bili su prezauzeti rođenjem, venčanjem, rađanjem dece, radom, umiranjem. Možda ne bi bila loša stvar, ako bi mogao da postigneš da se osetiš kao jedan od njih, kao nebitan čovek. Naša civilizacija je izgrađena na pohlepi i strahu, ali u životima običnih ljudi pohlepa i strah su se misteriozno pretvorili u nešto otmenije. Srednja niska klasa ljudi koji su tu, iza svojih čipkanih zavesa, sa decom i propalim nameštajem i aspidistrama - živi po zakonu novca, naravno, ali i dalje se trude da zadrže prtistojnost. Zakon novca, kako ga oni tumače, nije bio ni malo ciničan i halapljiv. Imali su svoje standarde, svoje nepisane zakone časti. Oni su se “trudili da ostanu poštovani“ - da puste aspidistre da lete. Pored toga, bili su ŽIVI. Bili su zavezani u bali života. Rodili su decu, što ni jedan svetac nikada nije mogao da učini. Aspidistra je drvo života, pomislio je odjednom.
Bala - misli se na balu sena
Iz romana Samo nek aspidistre lete
