Kao što čovekovi razlozi za učešće u masovnom ponašanju nisu potpuno instiktivni ni slepi, kao kod životinja, tako se ni samo njegovo ponašanje u masi ne može prosto objasniti "padanjem na životinjski nivo" usled dejstva mase. Činjenica je da su mogućnosti individualnog ponašanja u masi veoma skučene, te dolazi do stapanja s drugima u monolitnu masu, gde je pojedinac samo deo celine, skoro potpuno zavisan od nje. Ali je nepotrebno objašnjavati ovo sužavanje dijapazona individualnih varijacija nekom mističnom "regresijom na predljudski nivo" kad je moguće u svakom konkretnom slučaju utvrditi koji su faktori doveli do ograničenja percepcije, do otežavanja adekvatne procene situacije, do smanjenih mogućnosti za racionalno rasuđivanje, itd.
Ima, naravno, u čovekovom ponašanju, kad se nađe u masi, i dosta elemenata opuštanja one tenzije koju stvaraju društvene norme svojim stalnim pritskom na pojedinca da se saobrazi drugima, da ne štrči ni u kom pogledu. Zato se, u krajnjoj liniji, uvek može govoriti o masovnim ekscesima kao simptomu prevelikog pritiska društvenih normi na individualnu slobodu, prevelikog jaza između pojedinca i društva. Rušilaštvom i brutalnošću, koje čovek često ispoljava u masi, on u stvari, saopštava svoje nezadovoljstvo postojećim standardima i želju da se ovi promene.
Iz dela Socijalna psihologija
