Kad je prva gondola prišla uz naš brod (to rade da bi brže prevezli u Veneciju putnike kojima se žuri), setio sam se jedne davnašnje dečje igračke, na koju nisam mislio možda već dvadeset godina. Moj otac je imao jedan lep model gondole, koji je doneo sa sobom; on je veoma držao do njega, i za mene bi bila velika nagrada kad bi mi ponekad bilo dozvoljeno da se igram s njim. Prvi kljunovi od blistavog gvozdenog lima, crni kavezi gondola, sve me je to pozdravljalo kao starog znanca, dok sam ja uživao u dragom utisku iz mladosti kojeg sam odavno bio lišen.
Dobro sam smešten u "Egleskoj kraljici", nedaleko od Trga Svetog Marka, i to je najveće preimućstvo te kuće; prozori mi gledaju na uzan kanal između visokih kuća, odmah ispod mene je most sa jednim lukom, a preko puta uzana, živa uličica. Tako stanujem, i tako ću ostati neko vreme, dok ne bude gotov moj paket za Nemačku i dok se sit ne nagledam ovoga grada. Sad naveliko mogu da uživam u samoći, za kojom sam često onako čežnjivo uzdisao; jer nigde se čovek ne oseća usamljeniji nego u gužvi, kroz koju se probija svima potpuno nepoznat. U Veneciji me možda samo jedan čovek poznaje, a taj me neće odmah sresti.
Iz putopisa Putovanje po Italiji
