Zidovi su bledoljubičaste boje. Pod je od crvenih pločica.
Drvo od koga su načinjeni krevet i stolice ima žutu boju svežeg butera, čaršavi i jastuci vrlo svetle limunzelene boje.
Prekrivač je jarkocrvene boje. Prozor zelen.
Toaletni stočić narandžast, umivaonik plav.
Vrata su boje jorgovana.
I to je sve - nema ničega u toj sobi sa zatvorenim prozorskim kapcima...
Ovo je kao neka vrsta osvete za prinudni odmor koji sam morao sebi da priuštim...
Jednog dana poslaću ti i skice ostalih soba.“
Pomno posmatrajući sliku, međutim, O. nije mogao da se otme osećanju da je Van Gog uradio nešto sasvim drugo u odnosu na ono što se spremao da uradi. O.-ov prvi utisak zaista je bilo osećanje spokojstva, “odmora“, kako to opisuje umetnik. No postepeno, kada je pokušao da zamisli sebe u sobi predstavljenoj na platnu, počeo je da je doživljava kao tamnicu, kao nemoguć prostor, sliku ne toliko jednog mesta za život, koliko uma prisiljenog da tu živi. Posmatrati pažljivo. Krevet preprečuje jedna vrata, stolica druga, kapci su zatvoreni: ne možete ući unutra, a ako ste unutra, ne možete izaći. Gušeni nameštajem i svakodnevnim predmetima u sobi, kao da sa te slike čujete vapaj patnje, a kad ga jednom čujete, više nikad neće utihnuti. “Zavapih u nevolji svojoj...“ Ali taj vapaj ostaje bez odgovora. Čovek na slici (a reč je o autoportretu, ni po čemu različitom od slike ljudskog lica, sa očima, nosom, usnama i vilicom) predugo je bio sam, predugo se koprcao u dubinama samoće. Svet se završava pred tim zakrčenim vratima. Jer ta soba nije slika samoće, ona je sama suštastvenost samoće. A samoća je nešto tako teško, tako zagušljivo, da se ne može pokazati ni na koji drugi način nego onakva kakva jeste. “I to je sve - nema ničega u toj sobi sa zatvorenim prozorskim kapcima...“
Iz knjige Otkrivanje samoće
