Artnit

Često sedim pred samim sobom kao pred strancem kada u tihim trenucima zagonetni odblesak prošlosti kao mutno ogledalo pred mene iznese obrise moga sadašnjeg života, i onda se čudim kako se čak i ovom obliku prilagodila ona neizreciva aktivnost koja se zove život.

Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - "Svet je samosaznanje volje". U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće "jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine".

Jedna od posledica učenja da nema stvari kojoj ne čini protivtežu neka druga jeste ona (doduše neznatne teorijske vrednosti) - koja nas je navela da se krajem ili početkom X veka rasturimo širom zemaljske kugle. Ona glasi ovako: Postoji reka čija voda daje besmrtnost; mora da negde postoji neka druga reka čija voda je potire. Broj reka nije beskonačan; Besmrtnik koji krene na put oko sveta može da okusi vodu svih reka na svetu. I tako smo odlučili da pronađemo tu drugu reku.

Zašto radije ne udesiš taj svoj kratak život tako da ga učiniš dobrim sebi i drugima? Zašto radije sebe ne omiliš kod svih dok živiš i postigneš da te oplakuju kad budeš otišao iz života? Zašto želiš da oboriš onoga koji se s tobom ophodi sa suviše velike visine? Zašto želiš svim svojim silama da satreš onoga koji laje za tobom, iako je taj beznačajan i prezren, ali za one koji su viši od njega opor i dosadan? Zašto se ljutiš na svoga roba, zašto na gospodara, zašto na kralja, zašto na svog štićenika? Strpi se malo: evo, već dolazi smrt da vas izjednači.

Privikavaj se na shvatanje, da nas se smrt ništa ne tiče, jer je sve dobro i zlo u osećanju, a smrt je gubitak osećanja. Stoga to tačno saznanje, da nas se smrt ništa ne tiče, omogućava da uživamo u smrtnom životu. Ona nam naime ne namenjuje beskrajno vreme, nego nam je uklonila želju za besmrtnošću.

Smrt je prirodni deo životnog ciklusa, ili nešto čega se čovek plaši, ili se čak i odriče. Shvatanje takve neizbežne i stalne činjenice, kao što je ljudska smrt zavisilo je od istorijskog peroda u kojem se živelo, što pokazuju istraživanja čuvenog francuskog istoričara Filipa Arijesa koja su trajala petnaest godina. U svom delu Eseji o istoriji smrti na Zapadu Filip Arijes prikazuje promene u stavu čoveka Zapada prema smrti, od ranog srednjeg veka, gde je shvaćena kao poznata kolektivna ljudska sudbina, do savremenog industrijskog društva, gde se krije kao neprijatna porodična tajna.

Gledajući kako veče polako opkoljava kuću svilenim sjenkama i drhti na džamovima posljednjim odbljescima danjeg svjetla, mislio sam na starca i na ono što ću mu reći na posljednjem viđenju. Nisam jednom govorio s bolesnicima, nisam jednom otpremio samrtnika na veliki put. Iskustvo me uvjerilo, ako je za to potrebno ikakvo iskustvo, da svako osjeća strah pred onim što ga čeka, pred nepoznatim što već kuca, neotkriveno, u obamrlom srcu.