Emil Zola - Sve se svršava smrću, ništa od naših ljubavi ne rađa se ponovo, zbogom je rečeno za uvek
Bilo je to suviše veliko, suviše hladno, žurio se da se vrati, da se zatvori, da bi se osetio manje bedan, manje smrvljen između beskraja vode i beskraja neba. Jedno jedino mesto ga je privlačilo, groblje koje je okruživalo crkvu: Njegova majka nije bila tu, on je ovde mislio na nju sa velikom nežnošću, tu se on naročito smirivao, uprkos strave od ništavila. Grobovi su počivali u travi, tisovina je rasla u zaklonu crkve, čulo se samo cvrkutanje ptica koje su se njihale na morskom vetru. On bi se tu zaboravio satima, ne uspevajući čak ni da pročita na pločama imena davnih pokojnika, koja su jake kiše sa zapada izbrisale.
Lav Nikolajevič Tolstoj - U životu nema ničega, postoji samo smrt, a nje ne bi trebalo da bude
Obuze me jeza. Da, smrt. Ona će doći, evo nje, a ne bi trebalo da je bude. Da mi je zbilja predstojala smrt, ja ne bih osećao ono što sam osećao. Tada bih se bojao. A sada se nisam bojao, nego sam video i osećao da se smrt bliži; ali, u isto vreme sam osećao i da nje ne bi trebalo još da bude. Celo moje biće osećalo je potrebu i pravo na život, a ujedno i na smrt, kojom se to završava. I to unutrašnje rastrzanje bilo je strašno. Pokušah da odagnam od sebe ovaj strah. Naiđoh na bakren svećnjak sa nagorelom svećom i zapalih je. Crven plamen sveće i njena veličina, nešto manja od svećnjaka, podsećali su me na isto. U životu nema ničega, postoji samo smrt, a nje ne bi trebalo da bude.
Margaret Jursenar - Kad već nije imala ništa drugo, ostavimo joj bar odluku o njenoj smrti
Potom, i izuzev čisto strategijskih pojedinosti, u mom sećanju je rupa. Mislim da u svakom životu ima razdoblja kad čoveka zaista postoji i drugih kad je samo mešavina odgovornosti, umora i taštine u praznoglavaca. Te noći, ne mogući oka sklopiti, ležeći na džakovima u ambaru čitao sam rasparenu svesku De Recovih Memoara iz biblioteke u Kratovicama, i ako je potpuno odsustvo iluzija i nada obeležje mrtvih, ovaj ležaj se nije bitno razlikovao od onoga na kojem je Konrad počinjao da se raspada.
Margaret Diras - Smrt i ljubav
J. A.: Bojite li se smrti?
M. D.: Ne znam. Ne umem da odgovorim. Otkako sam došla na more, ništa više ne znam.
J. A.: A sa mnom?
M. D.: Ranije i sada je između tebe i mene ljubav. Smrt i ljubav. Biće ono što hoćeš da budeš, ti.
Žan Pol Sartr - S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom
Ustao sam, ušetao se uzduž i poprijeko i, da skrenem misli na drugo, zavezem se u misli na svoj prošli život. Gomila sjećanja uskovitla se bez reda preda mnom. Bilo je ugodnih i neugodnih - ili sam ih barem tako ja krstio prije. Oživljavala su preda mnom lica i zbivanja. Iskrsne lice nekog malog noviliera, kojega je bik nataknuo na rogove u Valenciji za Ferije, pa nekog mog ujaka i Ramona Grisa. Sjećao sam se raznih doživljaja: kako sam bio nezaposlen tri mjeseca 1926, kako sam gotovo crknuo od gladi. Sjetio sam se jedne noći provedene na klupi u Granadi; već tri dana ne bijah ništa okusio, bio sam bijesan, nisam htio crći. Osmjehnuo sam se na to. S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom. Zašto? Htio sam osloboditi Španiju, divio sam se Pi-i-Maralju, bio pristaša anarhističkog pokreta; govorio na javnim zborovima. Sve sam uzimao ozbiljno, kao da sam besmrtan.
Lav Nikolajevič Tolstoj - Život, niz patnji koje se sve više povećavaju, leti sve brže i brže kraju, najstrašnijoj patnji
I opet je s tim tokom uspomena u njegovoj duši proticao drugi tok uspomena - kako se razvijala i napredovala njegova bolest. I ukoliko se više vraćao unazad, utoliko je bilo više života. Više je bilo i dobra u životu, i više je bilo i samog života. I jedno i drugo slivalo se skupa.
Simona de Bovoar - Svi ljudi su smrtni: ali, za svakog čoveka njegova smrt je nesrećan slučaj
Događa se, ali veoma retko, da ljubav, prijateljstvo, drugarstvo, prevaziđu samoću smrti; nasuprot prividu, čak i kada sam držala majčinu ruku, ja nisam bila s njom: lagala sam je. Stoga što je ona uvek bila obmanjivana, ta poslednja obmana bila mi je odvratna. Postala sam saučesnica sudbine koja je nad njom vršila nasilje. Ipak sam svakom ćelijom svog tela sudelovala u njenom odbijanju, u njenoj pobuni, te me je i zbog toga njen poraz zaprepastio. Mada sam bila odsutna kada je izdahnula - dok sam tri puta prisustvovala poslednjim trenucima samrtnika, upravo kraj njenog uzglavlja videla sam Smrt iz mrtvačkih plesova, iscerenu i zlobnu, Smrt iz bajki pričanih pre spavanja, koja lupa na vrata, sa kosom u ruci, Smrt koja dolazi odnekuda, neobična, neljudska: imala je čak mamino lice dok je otkrivala svoje vilice u širokom osmehu neznanja.
Filip Rot - Jedino što svi hoće da urade povodom samoubistva jeste da ga objasne
Nekoliko puta sedeo je u uglu kantine s grupicom suicidalnih pacijenata i slušao ih kako se prisećaju revnosti s kojom su planirali da umru, i kako se vajkaju što nisu uspeli. Svako je ostao uronjen u znamenitost sopstvenog pokušaja samoubistva i sramotu što ga je preživeo. Da to ljudi zaista mogu da urade, da mogu da upravljaju sopstvenom smrću, bilo je izvor opčinjenosti za sve njih - to je bila njihova prirodna tema, kao kad dečaci pričaju o sportu.
Elio Vitorini - Ali smrt ne dolazi, kao što se kaže
- Dakle - nastavlja - ja sam do kraja radio, to vidite na mom licu, i otišao ja ili ne otišao u bolnicu, ne znači da mi ostaje još mnogo vremena da sjedim u stolici.
Mišel de Montenj - O smrti
Jedan od najznačajnijih filozofa francuske renesanse Mišel de Montenj poznat je po knjizi eseja Ogledi, koju je počeo da piše 1571. godine. Ogledi se završavaju esejem Que philosopher, c'est apprendre à mourir, prevedeno na srpski jezik Filozofirati znači pripremiti se za smrt. U ovom eseju on ističe da čovek mora stalno da misli na smrt kako bi smanjio svoj strah i navikao se na nju, jer je meta našeg životnog puta smrt, a ako se nje plašimo ne možemo da napravimo ni korak napred bez drhtavice.