Artnit

Gospodin Saval, kojega su u Mantesu zvali "čiča Saval", upravo je ustao. Padala je kiša. Bio je tužan jesenji dan; lišće je padalo. Ono pada polako za vrijeme kiša, kao druga gušća i sporija kiša. Gospodin Saval nije bio veseo. Hodao je od kamina do prozora, od prozora do kamina. Život ima sumornih dana. On će odsad provoditi samo sumorne dane, jer su mu šezdeset i dvije godine. Samac je, neženja, bez ikoga. Kako je tužno umrijeti ovako, sasvim sam, bez odane ljubavi!

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

I nato ostavi svoju pticu tamo i ode u dublji svijet, koji je bio golemo, zapleteno jedinstvo zapreke i privlačnosti. I postavi sebi još jedno pitanje:

“Od čega i zašto da se spasi taj beskrajni vrtlog?“

Bio sam umoran i bezvoljan, kao da sam već godinama na putu kroz ništavilo. Osećao sam da od tuđinca struji hladna bujica straha, te se uvlači i u moje srce.

- Život, dakle, nije nešto Najviše i Najlepše? - upitah ja naposletku. - Zar je to Smrt? Molim te, o žalosni kralju, otpevaj mi zato pesmu o smrti.

Život ne trpi ponavljanja koja nemaju za cilj učvršćivanje sebe (kao u vreme ranog detinjstva, ili i kasnije) u relativnoj sigurnosti postojanja, kada ponavljanje neke radnje, misli ili osećanja stvaraju neophodan identitet u čoveku, obezbeđujući mu relativnu sigurnost egzistencije. U svim drugim slučajevima jednoobrazno ponavljanje neke radnje ili misli koja dugo traje, stvara u čoveku teško podnošljivo, za neke i nepodnošljivo osećanje dosade.

U stvari, sve više sam ličio na Baritona, baš me je bilo briga. Sve što mi je Robinson pričao o svojim pustolovinama u Tuluzi nije više za mene predstavljalo živu opasnost. Uzalud sam se trudio da se uživim u njegov položaj, njegov slučaj mi je mirisao na bajato. Ma šta se govorilo i tvrdilo, svet vas napušta mnogo pre vašeg konačnog odlaska.

Sama slika smrti može u potpunosti da obuzme naš um. Napori da je sačuvamo ili odagnamo su džinovski, jer je svaka koščica u nama prestravljena drži u sećanju pošto ju je osetila pored sebe, svaka čestica našeg bića je odbacuje u samom činu očuvanja i stvaranja života. Misao o njoj je kao neka osobina, neka bolest našeg tela. Naša volja ne može ni da je prizove ni da je odagna.

Za čudovište koje se seljaka, ili koje vreba šćućureno u svom logu, čovek je bez milosti, dok onaj koji dopušta da bude iznenađen na spavanju ima mogućnosti da koristi druga osećanja, zbog kojih se spušta cev i nož se vraća u kanije. Jer lovac je običan slabić i meko srce u suštini, sa zalihama blagosti i sažaljenja, koje samo traži priliku da se izlije. I samo blagom snu iznurenosti ili užasa, mnoga zla životinja, dostojna uništenja, ima da zahvali što može mirno da očekuje kraj svojih dana u zoološkoj bašti, gde često, nedeljama i praznicama, odjekuje nevina radost dece i mudrija radost odraslih.

- A zar ti misliš - reče učitelj primetivši pogled koji je ona bacila unaokolo - da su grob bez posetilaca, sasušeno drvo i pokoji uveli cvetak znamenje zaborava i hladne nemarnosti? Zar ti misliš da negde daleko od njih ne postoje dela koja najbolje potsećaju na te mrtve? Nela, Nela, možda u svetu baš u ovome trenutku ima ljudi zauzetih poslom čija dobra dela i dobre misli proizlaze baš iz ovih grobova, iako nam oni izgledaju tako zanemareni.

"Mi nismo prave životinje."

Pjereto se smejao. "Ko zna šta je uopšte prava životinja", rekao je. "Da li je to riba, kos, gušter ili možda veverica? Neki kažu da je u svakoj životinji jedna duša, duša koja okajava grehe. To ti je kao neko čistilište."