Smrt (ili sama pomisao na nju) čini ljude vrednim i osećajnim. Ljudi se potresu kada pomisle da su, u stvari, utvare; sve što čine možda čine poslednji put; nema lica koje neće iščeznuti kao lice iz nekog sna. Kod smrtnika sve ima vrednost nečeg jedinstvenog i sudbinskog. Kod besmrtnika, međutim, svaki postupak (i svaka misao) samo su odjek pređašnjih postupaka i misli, na izgled bez nekog ishodišta, ili su verno predskazanje drugih postupaka koji će se i ubuduće ponavljati do iznemoglosti. Kao da se sve izgubilo među neumornim ogledalima. Ništa ne može da se desi samo jedanput, ništa nema značaj dragocene prolaznosti. Ono što je za smrtnike elegično, ozbiljno, ritualno, ne važi i za Besmrtnike. Homer i ja smo se rastali na kapijama Tangera; mislim da jedan drugom nismo rekli ni zbogom.
Iz pripovetke Besmrtnik
