Zečevi su teritorijalne životinje koje žive u slabo organizovanim društvenim grupama, zbog traganja za hranom, razmnožavanja i teritorijalne odbrane. Oni su nežne, odane društvene životinje koje uživaju u društvu drugih zečeva, što na primer iskazuju međusobnim timarenjem. Žive u leglima koja čine komplikovane nizove podzemnih tunela sa različitim ulazima i izlazima.
Zečevi imaju najbolje razvijeno čulo sluha, čulo mirisa veoma dobro, dok im je čulo vida slabije. Oni imaju skoro 360 stepeni panoramsku viziju, koja im omogućava da otkriju predatore iz svih pravaca i mogu da vide sve iza sebe, jer imaju samo malu slepu tačku ispred nosa.
Brzina zečeva se najvećim delom zasniva na tome što su im zadnje noge duže od prednjih. Izuzetno jake zadnje noge im omogućavaju da preskoče velike razdaljine. Oni mogu da skoče do jednog metra u visinu i tri metra u dužinu. Da bi bili u prednosti kada gledaju predatore, stoje uspravno na svojim zadnjim nogama, a na prisustvo opasnosti upozoravaju druge zečeve lupanjem zadnjim nogama.
Skakanje zečeva predstavlja izraz radosti. Oni trče, skaču uvis, okreću se i udaraju šapama i tako pokazuju da se osećaju dobro.
Iako su obično veoma mirni, zečevi komuniciraju vokalno, i sa različitim vrstama vokalizacije prenose različite poruke. Ako vide da su u opasnosti puštaju glasove, nalik na dreku male dece, dok je tiho zujanje kada zec trči oko zeca znak naklonosti.
Zečica može da ima više legla svake godine, uglavnom sa do devet zečića. Obično sredinom ili krajem marta okoti prvo leglo, a u avgustu četvrto i poslednje. Zečići se rađaju bespomoćni u plitkoj rupi koja je obložena travom i krznom njihove majke. Zečica im posvećuje samo malo vremena svaki dan, kako bi skrenula pažnju predatora sa njih. Ona ostaje uz njih prvih pet do šest dana, a onda ih zbog novog oplođavanja prepušta njihovoj sudbini, vraća se ponekad kod njih i mami ih neobičnim klopotanjem ušiju i dopušta im da sisaju. Zečići brzo rastu i nastavljaju da žive zajedno kao porodica.
Blagu stidljivu prirodu zečeva su prikazivali mnogi renesansni umetnici, čime su i predstavljali čistotu i neosporno svoju veru. Na primer, poznata je slika italijanskog slikara Ticijana Večelija Bogorodica sa zecom iz 1530. godine.
