Artnit

Utorak, 06 Avgust 2013 21:02

Plava grobnica Istaknut

Spomen ploča na ostru Vido sa stihovima Milutina Bojića iz pesme Plava grobnica Spomen ploča na ostru Vido sa stihovima Milutina Bojića iz pesme Plava grobnica

Plava grobnica je najpoznatija pesma iz zbirke Pesme bola i ponosa koju je pesnik Milutin Bojić objavio u Solunu 1917. godine, neposredno pred svoju smrt. Plava grobnica, nacionalna apoteoza, svečana i retorična stapa se sa lirskom vizijom mira plavih morskih dubina. U njoj Milutin Bojić daje pomen srpskim vojnicima koji su zbog iscrpljenosti i bolesti svoj život završili daleko od svoje otadžbine, a sahranjeni su u plavim dubinama Jonskog mora.

Vrhunac himničnog raspoloženja Milutin Bojić dostiže u svojoj najpoznatijoj pesmi Plava grobnica. Bio je inspirisan tragičnim povlačenjem srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu preko Albanije do Grčke i ostrva Vida. Na ovom ostrvu su mnogi srpski vojnici umrli zbog bolesti, gladi i iznemoglosti, a pošto nije bilo ni mesta, a ni vremena da se sahrane na ostrvu njihova tela su završila u dubinama Jonskog mora pored ostrva Krfa. Od januara do marta 1916. godine tako je sahranjeno 4847 srpskih vojnika.

Pesma Plava grobnica je u obliku apostrofe (obraćanja). Ona ima četrnaest strofa, a svaka strofa se sastoji od četiri stiha. Stil pevanja je dirljiv i uzvišen, a osnovno osećanje koje preovladava je rodoljublje. Sastavljena je iz tri poetske celine, koje počinju stihovima "Stojte, galije carske!".

Prva poetska celina poziva na tišinu i na dug minut ćutanja. Pesnik odaje poštovanje palim vojnicima Prvog svetskog rata. Naziva ih "prometejima nade" i "apostolima jada", jer nisu sahranjeni u zemlji uz opelo, suze najmilijih i ispraćaj porodice, već su bačeni u morske dubine. Zbog toga njihove neuspokojene duše lutaju okolo tražeći put u carstvo nebesko. Svi koji plove morima iznad plave grobnice svojom plovidbom narušavaju tišinu i spokoj koji u morskim dubinama treba da vlada. Zato pesnik želi da zaustavi galije carske i poziva na potpuni mir i tišinu nad tom svetom vodom. On želi da izvrši vojnički čin opela u kojem je sve podređeno tišini, bezvučju da se ne bi narušio večni pokoj palih četa, braće koja leže jedan do drugoga u groblju među algama i usnulim školjkama. Na taj način pesnik izražava svoje duboko poštovanje, patriotsku i ličnu ljubav i tugu za izmučenim umrlim ratnicima daleko od otadžbine za koju su se borili. U iskazivanju bola i tuge učestvuje i priroda.

Druga poetska celina je okrenuta budućnosti u kojoj će stradanje "braće moje" i "ovo groblje" biti svetla prošlost, ponos, večni bol, ali i podsticaj. Ovde se upućuje poziv galijama carskim da "Na groblju braće moje zavite crnim trube". U tom pozivu je želja da se crninom izrazi poštovanje prema onima koji su tu sahranjeni, ali i želja da trube zaneme i ne naruše tišinu plave grobnice. Za pesnika stradanje naroda je "strašna tajna epopeje", to je podvig dostojan velikih herojskih epopeja; ono je neverovatno i nestvarno kao bajka, ali će večito trajati u pamćenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci će buduća pokoljenja tražiti i nalaziti svoje korifeje (uzore, ideale i idole) koji će ih napajati snagom, zanosom i samopouzdanjem. Kroz "mnogo stoleća" zračiće i budućim generacijama služiti kao nauk i uzor žrtva onih koji su sahranjeni u moru. Zato pesnik poziva da se nikada ne zaborave preci koji su daleko od otadžbine ostavili svoje kosti kao temelj života budućih generacija.

U trećoj poetskoj celini Milutin Bojić se ponovo vraća plavoj grobnici i dijalogu sa zamišljenim carskim galijama koje bi se mogle ponovo pojaviti na vidiku. On zahteva da utrnu buktinje, da hujno veslanje umre i da galije, pošto se opelo svrši, pobožno i nečujno klize u crnu noć i daljinu. Zahtev za tišinom je ponovljena želja da galije "klize tihim hodom" i time odaju poštu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora, ali je sada i izraz želje da kroz tišinu, "mrtvi čuju huk borbene lave" i tako se uvere da su doneli slobodu svojoj deci. Daleko, u otadžbini, čuje se huk borbenog pokreta i naslućuje svetlost oslobodilačkog poprišta, a ovde, nad grobnicom očeva, gospodari samrtna tišina. Zato pesnik služi opelo "bez reči, bez suza i uzdaha mekih", a u njegovoj duši sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov "doboša dalekih". Nad plavom grobnicom više ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada da će biti izvojevani pobeda i sloboda.

Isidora Sekulić je o Milutinu Bojiću i njegovoj pesmi Plava grobnica napisala: "U teškim godinama 1916-te i 1917-te, Bojić je pun nadahnuća, vizija, tvoračke volje, znanja i saznanja, i radi koliko nikoji pisac onoga doba... Onaj, ko je mrtvima u plavoj grobnici sada ravan po ranama i smrtnim mukama. Bojićeva vanredna pesma o svečanom i gordom opelu nad morem, ostvarila se još jedared. Ostvarila se opet jedna grozota iz jedne jedinstvene istorije, iz epopeje velikog i tako često nesrećnog našeg naroda."

Pročitano 21665 puta Poslednji put izmenjeno Utorak, 16 Februar 2021 11:58

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Plava grobnica