Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. S ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s porđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica, po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a nasred dvorišta stari dud - "šandud". S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta, ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom... Je li, pamtim li dobro? Vi beste sa sela, skori doseljenici. Prodali ste u selu vaš posed i došli u varoš. Otac ti i starija sestra umrli, a ti s majkom ostala. Nešto od neprodanih njiva u selu, a nešto i od nadnice tvoje majke, vi dve živele ste lepo i tiho. A ti beše uvek od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena. Tvoja majka iđaše jednako u seljačkom odelu, ali tebe kićaše i gizdaše kao najbogatiju. Kakva li beše tada! U šalvaricama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim papučicama i povezane glave iđaše ti. A hod ti beše brz, lak. Kako da te ne pamtim kad dolazaše k nama? Prelaziš preko potoka, a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas ne desnu stranu. Na tvoje blede, duguljaste obraze izbilo jedva primetno rumenilo, a bujne ti kovrčaste kosice pale po čelu i oko ušiju. Prelaziš ti, gledaš gde ćeš da stupiš, prvo oprobaš kamen da li je on dosta stalan, pa onda, zanihav se, i uzdignuvši glavu, kao srna skočiš na našu stranu...
Iz pripovetke Uvela ruža
