Ali - ali! Stoji činjenica da me je moja filozofska usamljenost ljutila u suviše velikoj meri i da se ona, na kraju krajeva, nikako neće da poklopi s mojim shvatanjem "sreće", s mojom svešću, mojim uverenjem o sreći, koje je - o tome ne može biti sumnje - nemoguće pokolebati. Ne biti srećan, biti nesrećan: zar se to uopšte može i zamisliti? Besmisleno je to. Tim odgovorom sam se tog pitanja oslobađao, sve dok nisu došli novi časovi kada mi se sedenje u budžaku, povučenost i sklanjanje u stranu počelo činiti jednom stvari koja nije kako treba, baš nimalo kako treba; to bi me učinilo dozlaboga mrzovoljnim.
"Mrzovoljnost" - je li to osobina srećnog čoveka? Sećah se života kod kuće u ograničenome krugu, u kome sam se kretao zadovoljan verovanjem u svoje genijalno-artističke sklonosti - društven, ljubazan, očiju punih veselosti, podrugljivosti i nadmoćne blagonaklonosti za sve i svakoga, po mišljenju sveta pomalo čudan, pa ipak, omiljen. Tada sam bio srećan, i pored toga što sam morao raditi u velikoj drvarskoj radnji G. Šlifogta. A sad?
Iz pripovetke Pajac
