Sa planina su dolazili skakavci i ptice koje su se oglašavale ljudskim glasovima, a seljaci su ih ubijali svojim lopatama. Ali, napori seljaka bili su uzaludni, jer što su više ovih stvorova ubijali, to ih je više dolazilo. Jakova je to podsetilo na jednu od pošasti: na najezdu skakavaca kojom je Bog kaznio faraona. Jakov nijednog stvora nije ubio. Jer, jedna je stvar ubiti životinju po zakonu i na takav način da se spase njena duša, a druga je zgaziti i razmrskati sitna bića koja nisu tražila ništa više nego čovek - samo da jedu i da se množe. U zoru, kada bi polja oživela i bila puna žaba, Jakov bi oprezno koračao kako ne bi stao na njih.
Ponekad, kad bi na poljima odjekivale razuzdane pesme žetelaca, Jakov bi pevao za sebe pesme koje se pevaju u hramu, subotom ili o praznicima, ili bi zapevao "Akdamot", pesmu za Šavuot, praznik žetve. Vanda bi mu se pridružila, jer je od njega naučila napeve i reči pobožnih pesama, ali glasom koji je bio navikao da opeva druge događaje. Jakovljeva duša odzvanjala je muzikom. On se stalno raspravljao sa Svemogućim. "Dokle će bezbožne rulje upravljati svetom i dokle će vladati sramota i mrak kao u doba Misira? Pokaži svoju svetlost, Oče, na nebesima. Neka dođe kraj bolu i idolopoklonstvu i prolivanju krvi. Ne kažnjavaj nas više kugom i glađu. Ne daj da slabi budu poraženi, a da zli pobeđuju... Jeste, sloboda volje je bila potrebna i ti si morao da skriješ lice svoje, ali dosta je bilo skrivanja. Voda nam je došla do grla." Toliko beše Jakov utonuo u svoje pojanje, da uopšte nije primećivao da su svi ostali ućutali. On je jedini pevao, a ostali su slušali. Seljaci su pljeskali rukama, smejali se i podražavali ga. Jakov je stajao oborene glave, postiđen.
Iz romana Rob
