U narodnoj lirskoj ljubavnoj pesmi Paun pase uočava se preplitanje više motiva. Pesma je nastala iz središnjeg motiva ljubavnog rastanka, iz koga proističe motiv sprečene ljubavi. I jedan i drugi pobuđuju motiv čežnje koji prožima celu pesmu.
Devojka u pesmi Paun pase kazuje jednostavnim jezikom o svojim osećanjima i raspoloženjima. Njeno kazivanje dominira pesmom pa ona dobija ispovedni ton. Postavljanje slika, motiva i iskaza naglašava suprotnosti između njenog duševnog stanja i svega onoga što je okružuje. Kazivanje u prvom licu i lirski opis razdvojenosti uslovili su dijalošku formu, koja još više doprinosi neposrednosti lirskog kazivanja.
U početnim stihovima pesme "Paun pase, trava raste, gora zeleni", predočena je slika života koji teče uobičajenim tokom: sve buja, ostvaruje se, dobija svoj konačni smisao. U tom nesputanom i nezadrživom toku života pojavljuje se jedan disonantan ton - osećanje neostvarenosti i usamljenosti koje se iskazuje stihovima "i gora se s listom sasta, a ja nemam s kim". Ovi stihovi govore o usamljenosti i patnji devojke, koje traju dugo - od jeseni, kada se gora s listom rastaje, do proleća, kada se gora s listom sastaje. Devojka je usamljena, jer joj je dragi daleko, u tuđoj zemlji. Iz usamljenosti nastaje ojađenost, ljubavna čežnja i želja za sastankom, koja se iskazuje pozivom "dođi, dragane", koji nalikuje na vapaj i krik. Odmah posle ovog snažnog poziva sledi smireni ton ispovesti devojke. Njen život je prazan i besmislen, toliko je obuzeta tugom i bolom da za nju ne postoji ništa što se oko nje događa - niti vidi lepotu zumbula, niti čuje umilnu pesmu bulbula (slavuja). Ona kaže: "U bašti mi zumbul cvati, ja ga ne berem; na zumbulu bulbul pjeva, ja ga ne čujem."
U odgovoru momka na osećanja devojke nema utehe. Putevi su opusteli jer su zatvoreni i na njima nema putnika, i on joj poručuje: "Ne mogu ti, draga, doći, još, za godinu!" Njega mori tuga zbog sprečene ljubavi, ali i zbog neslobode. Dve tuge su se slile u veliku tugu, i on kaže: "Tuga mori, paša robi, tuga golema!"
