Artnit

Ponedeljak, 30 Septembar 2013 19:14

Sivo, sumorno nebo Istaknut

Najpopularniji deo poezije Vojislava Ilića čini deskriptivna lirika. U njegovoj poznatoj pesmi Sivo, sumorno nebo u samo dve strofe stao je čitav svet umiranja i tuge. Priroda je postala pozadina na kojoj se odigrava prizor iz života. U pejzažni motiv pozne jeseni Vojislav Ilić prenosi svoja setna i elegična osećanja.

Pesma Sivo, sumorno nebo ima jednoobraznu kompoziciju. Počinje slikom predela, a nastavlja se prizorom iz seoskog života, sprovodom. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegov govor prelazi u treće lice, a u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost.

Pejzaž pozne jeseni u prvoj strofi obuhvata nebo i zemlju. Nebo je prikazano sa tri reči: "Sivo, sumorno nebo". Oba prideva sugerišu tamne tonove, a njihov spoj ima emotivnu i psihološku težinu i stvara mračno sumorno raspoloženje. Nebo se nadnosi nad zemlju, a mrak, pritiska živi svet. A živi svet na zemlji su samo ladolež i grančice. Ladolež na staroj ogradi, davno je uveo, svoje vreže je "sumorno spustio", po zemlji su "skrhane vetrom" grančice. Ovim opisima je naglašena atmosfera umiranja i nestajanja. Priroda je umorna, bez snage i volje da se otme od smrti. Prikazane slike prirode su sumorne i mračne, i stvaraju ista takva raspoloženja. Slika prirode je statična. Broj upotrebljenih glagola i njihovo značenje nameće utisak o mirovanju, mrtvilu.

Umiranje prirode iz prve strofe uvodi u novu sliku - ubogi sprovod, koji simbolično prikazuje smrt čoveka. Slika sprovoda je teška i tužna. Pogružen i ubog sprovod se kreće polako i pobožno po kaljavom drumu, pritiska ga kiša koja dosadno sipi. Umrli je na taljigama, koje vuče maleno mršavo kljuse. Sve ukazuje da je reč o sprovodu siromaha. U poređenju sa prvom slikom, slikom umiranja prirode, ova slika je sumornija: sve je jadno, bedno i beznadežno. Slika je dinamična. Glagolski oblici kreće, vuče, pružilo, sipi, prolazi označavaju kretanje i živost sprovoda.

Slike pejzaža odlikuju se kolorističkim i auditivnim pojedinostima, neposrednošću, jednostavnošću i realističnošću. U njima se krije simbolika i sumorni osećaj. Vojislav Ilić bira olovne boje, vidi uveli ladolež i čuje zvuk zvona koji objavljuje smrt, a pozna jesen je za njega vidljiv simbol umiranja. Opis prirode zatvara sliku socijalnog stanja, bedu, nemaštinu, jad. Oni se utapaju jedno u drugo, jedno sa drugim se sliva. Snažne emocije zrače iz slika. Dok je u prvoj slici umiranje prirode lagano i mučno u drugoj je konačna smrt, smrt čoveka.

Pročitano 10429 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Sivo, sumorno nebo