Leo i Toni još uvek imaju nameštaj. Toni i Leo imaju nameštaj, a Toni i deca imaju odeću. To je pošteđeno. Šta još? Dečji bicikli, ali je njih poslao kod majke na čuvanje. Prenosivi klima-uređaj i kućne aparate, novu mašinu za pranje i sušenje veša, kamioni su pokupili još pre nekoliko nedelja. Šta još imaju? Ovo-ono, uglavnom ništa, stvari koje su se istrošile, ili su se odavno raspale. Ali bilo je velikih žurki nekad, i lepih putovanja. U Rino i Taho, sto trideset na sat s oborenim krovom i muzikom sa radija. Hrana, to je bila jedna od velikih stavki. Davili su se u hrani. Pretpostavlja da su hiljade otišle samo na raznorazne delikatese. Toni je odlazila u samoposlugu i trpala sve što vidi. “Morala sam da se odričem kad sam bila mala“, govorila je. “Ova deca ne moraju da se odriču“, kao da je on bio taj koji je insistirao na tome. Učlanila se u sve klubove čitalaca. “Nikada nismo imali nikakve knjige kad sam bila mala“, kaže, kidajući omote i karton teških paketa. Učlanili su se u klubove slušalaca, da bi imali šta da puštaju na novom stereo-uređaju. Sve kupuju. Čak i ženku terijera s pedigreom, po imenu Džindžer. Platio ju je dvesta dolara i našao je posle nedelju dana pregaženu na ulici. Kupovali su šta god požele. Ako ne mogu da plate, gurnu karticu. Kupuju.
Iz priče Da li je ovo prava kilometraža? (zbirka priča Odakle zovem)
