Preplavljuje me osuđivanje koje sam pokušao da obuzdam, u isti mah samilost i gnev. Mislim na ovu ljudsku magmu koja diše kao jedno biće, na njenu pomirenost sa sudbinom, na njen urođeni zaborav udobnosti, na njeno trpeljivo podnošenje besmisla. Šest sati zakašnjenja. Okrećem se, posmatram čekaonicu pogruženu u tamu. Ali oni bi mirne duše tu mogli provesti još nekoliko noći. Oni bi se mogli privići da tu žive! Tako, na prostrtim novinama, s leđima uz radijator, s jednom jedinom konzervom kao svom hranom. Ta pretpostavka mi najednom izgleda sasvim verovatna. Takva mora sasvim moguća. Uostalom, život u tim palankama na hiljadu milja od civilizacije doista se i sastoji od čekanja, mirenja sa sudbinom, vlažne toplote u cipelama. I ova železnička stanica koju mećava drži pod opsadom nije ništa drugo do slika u malom povesti ove zemlje. Njene najdublje prirode. Ta prostranstva koja obesmišljavaju svaki pokušaj da se nešto uradi. Neizmerje prostora koje proždire vreme, koje izjednačava sve rokove, sva trajanja, sve planove. Sutra, to znači "jednoga dana, možda", onoga dana kad prostranstvo, sneg, sudbina to budu dozvolili. Fatalizam...
Iz romana Muzika jednog života
