Gledam na sat: pola četiri. Više nego čas i mesto rađanja te muzike, mene iznenađuje njena potpuna odvojenost od svega. Ona čini savršeno beskorisnim moj malopređašnji filozofski gnev. Njena lepota ne poziva na bežanje od zapaha konzervi i alkohola koji, nepomičan, lebdi nad gomilama spavača. Ona naprosto obeležava jednu granicu, jedva primetno naznačuje drukčiji poredak stvari. Sve se iznenada osvetljava jednom istinom kojoj nisu potrebne reči: ova noć izgubljena u snežnom ništavilu, stotinak skoturenih putnika - činilo se da svako od njih puše najblaže što može u slabašnu žišku svog života - ova stanica sa iščezlim peronima, i ove note koje kapaju, kap po kap, kao trenuci jedne posve drugačije noći.
Iz romana Muzika jednog života
