Pesma Tuga u kamenu ima složenu strukturu. Sastavljena je od devet manjih pesama, koje su relativno samostalne u sadržinskom i smisaonom pogledu, a istovremeno objedinjene i povezane u celinu osnovnim motivima, tugom i kamenom.
U prvoj pesmi, već u prvoj strofi, ističe se tema pevanja, neiskazana tuga. Svi oblici ili sredstva iskazivanja nisu u stanju da iskažu tugu, ni govor, ni pesma, ni muzika. Drugu strofu osvetljava duga čiji luk spaja nebo i zemlju.
U drugoj pesmi se izražava bol, protest, vapaj. Pesnik je bačen u svet i prostor, ali i kada krene "rodna kob sve dublje" ga "koreni". On ostaje usamljen u svetu. Na njegov krik odziva nema i on mu se vraća, zarivajući mu se u srce kao nož.
Treća pesma ističe vezanost za majku, krvnu vezu koja ga drži za rodno tle. Pokušaj prekidanja te veze ne uspeva. Pesnik "sviće sa zorama", "nestaje za gorama" i čezne za daljinama iza kojih se krije željeni svet.
Četvrta pesma je obojena tugom i usamljenošću. Na jednoj strani je tuga kojom se objavljuje drug, a na drugoj cvrkut ptica i zeleni lug. Nema odziva među ljudima, ali priroda ispunjena tugom nudi razumevanje i prijateljstvo.
Peta pesma predočava atmosferu destrukcije i razaranja. "I sekira kad ljuto zaseče dub" i "jagnjetu vuk, kosti kad mlavi zub" i dalje ostaje samo tuga.
Šesta pesma naglašava odlazak koji se doživljava kao sloboda, ali svaka pomisao na njega sve dublje vezuje za tle. Ljubav prema domovini koja je "odnjihala" pesnika, izjednačena je sa ljubavlju prema precima. "I blagoslov što grobu kolevci prokletstvo neko; - odužiti dug." Smisao duga je u vernosti i ostanku.
Sedma pesma je najmanja i najjezgrovitija. Prva strofa "Sve zove, ostajem" iskazuje misao koja je dugo nastajala, donosi se konačna odluka i razrešava dilema. Drugom strofom se zatvara krug mislima o odlasku, "korenom u kamenu tuzi zatvaram krug".
Osma pesma razrešava sve dileme pesnika o odlasku ili ostanku, koje su ga dugo mučile. Njemu patniku kome "to čudno pukne zore cik" ukazuje se vidik, i on "na ramenu sebi, svetli svoj sagleda lik", i svoj život, svoje mesto u svetu.
Deveta pesma je ponovljena prva pesma, ali sada, ima novo značenje. Tuga je ostala u kamenu, vezana za tle. Ostanak otvara nove vidike ispunjene svetlošću, a "ovde" i "tamo" postaju jedno. Povezuju se zavičaj i tle sa prostranstvom sveta čiji je deo i zavičaj.