Meni pišu da, tajeći zebnju
Brižna tužiš za mnom svaki dan,
Da izlaziš na drum ko u šetnju
Uvijena u stari kaftan.
Da u plavom sutonu te muči
Često ista i slika i kut -
Tobož da me u kafanskoj tuči
Udario nož sred srca ljut.
Ništa, majko! Smiri se iz tija.
To je grozno bunilo, jad nem.
Nisam tako očajna bekrija,
Da ne vidim tebe, a da mrem.
Kao nekad, ja sam i sad nežan
I jedino sanjam sve o tom,
da me prođe jad, crn, neizbežan,
I da što pre dođem domu svom.
Vratiću se, kad olista granje
Naše bašte, kada bukne sve.
Ne budi me ti tad u razdanje
Ko no osam leta što si pre.
O, ne budi odsanjani šumor,
Ne uzbuđuj to što se ne zbi -
Odveć rani gubitak i umor
Pruži meni život što ne bdi.
I ne uči da se molim. Brajko,
K starom nema povratka, pa kraj.
Ti jedina radost si mi, majko,
I jedini neizrečni sjaj.
Zaboravi ti na svoju zebnju,
I ne tuži za mnom svaki dan
Ne izlazi na drum ko u šetnju,
Uvijena u stari kaftan.
