Artnit

Krajnje je neophodno da se zaustavim baš u ovom trenutku i razmislim o situaciji. Kuda to otiče voda sa izvora? Kako izgleda istina? - Ne kako je stvarno bilo, to je nezanimljivo. Nego samo ovo: kako se istina prikazuje ili - kako se pomeraju i oblikuju, deformišu misli glavnih aktera, njihova osećanja, podložnost strahovima, i tako dalje, sve do beskraja. Moram da se zaustavim i budem pažljiv: Nanosiš mi smrtni udarac. Nanosim ti smrtni udarac.

Kritika je uzvišena stvar. Dostojna je samo genija. Jedini čovek koji bi mogao da napiše pamflet o kritici sam ja, jer sam ja pronalazač paranoidno-kritičkog metoda. I napisao sam ga. Ali ni tamo, kao ni u ovom dnevniku, kao ni u Tajnom životu, nisam rekao baš sve, i pazio sam da sačuvam u rezervi određene eksplozivne trule narove, i kada bi me, na primer, pitali ko je najveći mediokritet koji je ikad postojao, rekao bih Kristijan Zervos.

U toku zime između 69. i 70, dugo sam u više navrata posećivala Kleovu izložbu. Već sam u Parizu videla izložbe njegovih dela, pored ostalih onu održanu u februaru 1948; u Bazelu i u drugim muzejima, zastajala sam pred njegovim platnima. Već sam ga smatrala najvećim od svih modernih slikara. Nisam zbog toga bila manje zasenjena. Kod njega je slikarstvo pre svega boja: “Boja i ja smo jedno. Ja sam slikar!“ rekao je jednog dana poletno.

Sliku Mlada seljanka sa slamnatim šeširom poznatu i po nazivima Mlada seljanka sa slamnatim šeširom sedi u žitnom polju i Seljanka u pozadini žitnog polja, svojevrsnu odu seoskom životu Vinsent van Gog je naslikao 1890. godine. Ova slika takođe ilustruje njegov afinitet prema humanizmu prikazivanjem pojedinaca u njihovoj posebnosti lišenoj društvenih statusa ili klasa. Van Gog je nastavio da slika nekoliko verzija ove slike. Slika se danas nalazi u privatnoj kolekciji.

U Van Gogovom muzeju u Amsterdamu (decembar, 1979) ispred slike “Spavaća soba“, dovršene u Arlu, oktobra 1888. godine.

Van Gog svom bratu: “Ovog puta, reč je jednostavno o mojoj spavaćoj sobi... Gledanje te slike trebalo bi da predstavlja odmor za mozak, ili pre za imaginaciju...

U godinama nakon boravka u bolnici, Edvard Munk je napustio svoj noćni život pun preteranog opijanja i posvetio godine svojoj umetnosti. 1916. godine kupio je seosko imanje Ekeli nedaleko od Osla, gde je živeo do svoje smrti 1944. godine. Zeleno okruženje sa farmerima na poslu, konjima i poljima brzo je iznedrilo niz motiva koji su bili ključni za Munkov rad u ovom periodu. Ova nova inspiracija je okrenula njegovu umetnost u potpuno novom pravcu, u kome se slavi život i rad, a ne anksioznost i gubitak. Slika Prolećno oranje iz 1918. godine je tipičan primer sa motivom životinja koje rade na farmi. Danas se ova slika nalazi u muzeju Munk u Oslu.

Učenici su se nasmejali, a Baba je sijao od zadovoljstva.

“Ali, Baba, da li čovek mora da postane monah i odrekne se sveta? Zar nema pomoći svetovnoj osobi?“ upita ga Vivek.

- I to je slava - izgovorio je tako promuklim glasom, da su se u zadnjim redovima začuli uzvici:

- Glasnije, glasnije!

Slika Portret mlade žene poznata kao Laura i Portret mlade neveste označava Đorđoneovo napuštanje stila Đovanija Belinija i prelazak na stil Leonarda da Vinčija. Natpis na poleđini slike, prihvaćen još od početka XVI veka, identifikuje Đorđonea kao slikara i navodi datum, što je čini jedinim njegovim radom koji ima pouzdan datum. U prevodu sa italijanskog jezika stoji: “(...) 1. juna 1506. godine, ovo je stvoreno rukom majstora Đorđa da Kastelfranka, kolege majstora Vinčenca Katene, na podsticaj gospodina Đakoma.“ Muzej istorije umetnosti u Beču, u kojem se slika danas nalazi, identifikuje model na slici kao Lauru de Noves, suprugu grofa Iga de Sada za koju se smatra da je tema Petrarkinih pesama o Lauri, iako to nije dokazano.

Dok iznosim činjenice koje su se davno odigrale, više se ne plašim proleća. Dogodilo se bolno razbristravanje, objašnjenja koja su ugušila tihi bunt. Sada očekujem proleće s onom muževnom nostalgijom koju podaruju prebrođene krize, s tihom i umerenom tugom koja se prosejava u samoći. Sada znam da ono što me je nekad uznemiravalo nije bilo proleće, već nešto drugo. Nisam se ja uplašio tih bujica koje su se razlile u krvi i potrošile se, iznurujući me, već ona nova duša koja se dala predvideti.