Artnit

Vera je suprotnost sumnje. Vera i sumnja nisu dve vrste saznanja, odredljive u međusobnoj povezanosti, jer ni jedna ni druga nisu činovi saznanja, već među sobom suprotstavljene strasti. Vera je čulo za postajanje, a sumnja je protest protiv svakog zaključka, koji želi prevazići neposredno čulno opažanje i neposredno saznanje.

(1841)... A ljubio sam je mnogo. Bila je laka kao ptica, smjela kao misao; pustio sam je, da se uzdiže sve više i više, pružio bih ruku, ona bi se spuštala na nju, lepršala bi krilima te bi mi dovikivala: ovdje je divno. Zaboravljala je, nije znala, da sam je u stvari učinio lakom, da sam njenim mislima dao smjelosti, da joj je vjera u mene omogućila prijeći preko vode. Odavao sam joj počasti i ona ih je primala - a u drugoj se prilici bacala preda mnom na koljena, htela je samo podići oči od mene, i sve zaboraviti.

U egipatskoj mitologiji svest se još sa bolom čvrsto drži realnog principa. Ovde, naprotiv, svest je ekscentrično zanošenje bez ikakvog razumevanja, onaj princip je prevladan višim potencijama. Brama (Brahma), onaj princip, na neki način je iščezao, povukao se. Bog je prošlost, bez hrama i žrtve (tako je Tifon, ali ne baš potpuno, bio bog prošlosti), ne uživa nikakvo obožavanje, sasvim je uminuo, bez ikakvog odnosa prema svesti.

Je li očaj prednost ili nedostatak? Očaj je, čisto dijalektički, oboje. Kad bismo očaj zamislili apstraktno, ne misleći ni na kojeg određenog očajnika, morali bismo reći: očaj je ogromna prednost. Mogućnost te bolesti prednost je čovjeka pred životinjom, i ta ga prednost odlikuje sasvim drukčije nego uspravni hod; jer ona ukazuje na beskrajnu uspravljenost ili na beskrajnu superiornost da je on duh. Mogućnost te bolesti prednost je čovjeka pred životinjom; posvećivati pažnju toj bolesti prednost je kršćanina pred prirodnim čovjekom; bitit izliječen od te bolesti jest blaženstvo kršćanina.

U beskonačnoj rezignaciji leži mir i spokoj; svaki čovek koji to želi a sebe nije ponizio time što samog sebe prezire, - što je još strašnije, negoli biti previše ohol, - može se obučiti da vrši ovo bolno kretanje koje miri sa postojanjem. Beskonačna rezignacija je ona košulja o kojoj se pripoveda u jednoj staroj narodnoj legendi. Konac je tu ispreden pod suzama, tkanje izbeljeno suzama, košulja sašivena u suzama, ali čak i tada ona štiti bolje od čelika i železa. Nesavršenost se u ovoj narodnoj legendi sastoji u tome što neko treći može preraditi ovo platno.

Kako je lijepo biti zaljubljen, a kako tek zanimljivo, kad se to još i zna. Svakako - to je razlika.

Bjesnim, kad pomislim, kako mi je uspjela umaći; a ipak se tome radujem. Pred mojom dušom nejasno lebdi njena slika, neko polutano biće iz zbilje i ideje... u tome ima čudnovate draži. No sada više nisam nestrpljiv. Do daljnjega mi je dovoljno, da prebiva ovdje u ovom gradu. Sada, kada to znam, mogu željeti,da sredim u sebi njenu sliku. Polako i dugo hoću sve da uživam. Kako da ne budem spokojan? Zar nisam ljubimac bogova, koji su mi pružili rijetku sreću, da se još jednom zaljubim? Nikakva umjetnost, ni studij ne može nam pribaviti taj dar, to je dar neba. No radoznao sam, kako dugo mogu podnositi tu ljubav, predao sam joj se više no prvoj ljubavi.

Pisac je sebi postavio zadatak da živi pjesnički. Imao je visoko razvijeni organ da iznalazi ono zanimljivo i gdje bi to našao, znao je svoje doživljaje pjesnički oblikovati. Tako nije njegov dnevnik u doslovnom smislu točan, nema tu naprosto neke priče, on ne govori u indikativima, već, tako reći, u konjuktivima. Sigurno je da je mnogo toga napisano, pošto se već odavno odigralo, ali uprkos tome prikazivanje je vrlo živo, i sve se odigrava, upravo, neposredno pred nama. No bilo bi promašeno iz toga zaključiti da je pisac imao literarnih namjera. Knjiga ima za nj sasvim privatno značenje. U svakom slučaju to nije književno djelo koje bi bilo namijenjeno tisku, a i svaki pojedini njegov dio nedvojbeno pobija takvu pretpostavku.

Za danskog filozofa Serena Kjerkegora osnovni cilj estetskog životnog stila se sastoji u neposrednom jedinstvu unutrašnjosti i spoljašnjosti, koje podrazumeva čisto i potpuno uživanje. Estetsko-čulno on posmatra kao nešto demonsko i strastveno, a življenje po estetskim načelima kao greh. Razmatranje estetskog načina života u svom delu Ili - Ili počinje pitanjem: "Šta je pesnik?" I odgovara: "Nesrećnik koji krije duboke bolove u svome srcu, ali čije su usne tako oblikovane da, kada jecaji i krici prelaze preko njih, to odjekne kao lepa muzika."

Obojici je zajednička strašna usamljenost koja je spojena sa tim biti-izuzetak. Kjerkegor zna da ne može da ima nikakve prijatelje, a od svoje stalno narastajuće usamljenosti Niče je sa jasnim znanjem patio sve do one granice na kojoj je mislio da to više ne može da podnese. Ponovo obojici dolazi isto poređenje: Niče upoređuje sebe sa hranom na uzvisini u bezdanu: "Usamljen! Ko se isto tako odvažio da ovde bude gost... Možda neka ptica grabljivica: ona zasigurno pakosno visi o koncu..." A Kjerkegor: "Ja stojim tu kao usamljena jela, egoistički zatvoren i usmeren prema onome višem, ne bacam nikakvu senku, i samo divlji golub pravi svoje gnezdo u mojim granama."

Danski filozof, teolog i pesnik Seren Kjerkegor, jedan od osnivača egzistencijalističke filozofije, pred filozofsko mišljenje postavlja potpuno novi zahtev: da osvetli pojedinačni egzistentni život izolovanog pojedinca u njegovim elementarno raspoloživim životnim situacijama. Pojam egzistencija koji se javlja u njegovoj filozofiji postaće jedan od centralnih pojmova filozofije XX veka.