Prvi stadijum estetskog načina života unutar sebe je raščlanjen na tri momenta koji odgovaraju klasičnoj dijalektičkoj trijadi, "po sebi", "za sebe" i "po sebi i za sebe". Njihovu suštinu, međusobne odnose i kretanje personifikuju tri lika iz opera Mocarta: Kerubin iz Figarove ženidbe, Papagen iz Čarobne frule i Don Žuan iz Don Đovanija. Kerubin predstavlja početno, nediferencirano, iskonsko "nevino" stanje čulne želje, njen sanjalački status. On se tek budi, kao da se još uvek meškolji u snu, i ne zna da li uopšte želi da se probudi ili bi još da sanjari. Papagen međutim, od samog početka kreće u akciju traganja za stvarnom, pojedinačnom, konkretnom ženom. On iz modusa mogućnosti prelazi u stvarnost, i traži ženu. Apsolutni i nenadmašan vrhunac ovako željenog i življenog života je Don Žuan, koji ne osvaja rečima već čulnošću, ispoljenoj kao "sila želje, energija čulne želje". On "želi u svakoj ženi ženskost potpuno, i u tome se nalazi čulno idealizirajuća sila, kojom istovremeno ulepšava i pobeđuje svoj plen".
Drugi stadijum estetskog načina življenja je stadijum "za sebe" i izražava njegovu tamnu stranu, koja je personifikovana njegovim žrtvama. To su moderna Antigona, Marija Bomarše, Dona Elvira, Magareta i figura najnesrećnijeg čoveka. Ove uglavnom unesrećene ženske likove odlikuje doživljena patnja, bol, frustracija. Njihova bol i patnja za nevernim ljubavnicima je toliko intenzivna da one ne mogu i ne žele da nastave život u normalnom, realnom okruženju. Kjerkegor uvodno razvija motiv moderne Antigone i moderne tragedije u suprotnosti prema prvobitnim antičkim uzorima. Likovi Marije Bomarše, Dona Elvire i Margarete razvijaju temu ravnodušne, hladne spoljašnjosti iza koje je sakriven vrlo bogat unutrašnji emotivni i misaoni život.
U trećem stadijumu estetskog načina života ličnost se određuje kroz talenat, a uživanje, životno zadovoljenje se nalazi u stalnom razvijanju tog talenta. Seren Kjerkegor smatra da je u stvarnosti i realnom životu praktično nemoguće u potpunosti obezbediti i postići zadovoljstvo, uživanje i izbeći bol, patnju, osujećenja. Ali, ako čovek ne može da živi u umetničkom svetu mašte, ispunjenih želja i beskrajnih mogućnosti, onda će učiniti sve što je u njegovoj moći da svoj život uobliči kao pravo umetničko delo i postane svoj sopstveni scenarista, reditelj, glumac, inspicijent. Čovek sada postaje autentični trudoljubivi esteta, poseur, dandy, glumac sa bezbroj maski na svom licu, a prostor u kome se on kreće postaje strogo ograničena pozornica koja mora biti u potpunosti pod njegovom kontrolom.
Po Serenu Kjerkegoru svaki čovek koji živi estetski je očajan. Iako uviđa da je sve besmisleno ovaj čovek "ne pomera se s mesta" i ne bavi se nijednim poslom, "jer da bi delatnost imala smisla, život mora biti povezan, a toga nema u životu". Tada se javlja besposlenost i dosada, a to je ponovno očajanje. Očajanje postoji ukoliko se deluje i ukoliko se ne deluje.
