Artnit

Alfred Kroeber je utvrdio da se "osnovne dimenzije ženskih haljina u modernoj Evropi smenjuju sa velikom pravilnošću od maksimuma do minimuma, i da se to smenjivanje u većini slučajeva dešava približno svakih pedeset godina, tako da puna talasna dužina njegove periodičnosti iznosi oko jedan vek". Ritam je pravilan i jednoličan. Žene tu nemaju šta da kažu. Čak se i dizajneri i modni kreatori moraju prilagoditi krivulji promene. Ovde se ne primećuje nikakva kontrola od strane čoveka ili žene, samo neumitan i bezličan tok. Kada se dostigne maksimalna tačka na krivi, tok menja pravac, i suknje se ili produžuju ili skraćuju - već prema slučaju. Žene su bespomoćne; njima ne ostaje ništa drugo nego da slede tok. Kada se kriva penje, one moraju skratiti svoje haljine. Kada se spušta, one ih moraju produžiti. Može izgledati čudno da se jedna velika klasa građana koja ne može da kontroliše čak ni dimenzije svojih sopstvenih sukanja ipak želi organizovati u klubove da bi upravljala svetskim poslovima.