Postoji nešto za čime žalim: to što neću znati šta se događa posle mene. Napustiću ovaj svet u punom pokretu, kao da ostavljam neki feljton usred čitanja. Ovu radoznalost u vezi s tim šta će biti posle moje smrti ranije nisam imao, ili je bila manje izražena jer se moj svet nije tako brzo menjao. Moram i nešto da priznam: Uprkos tome što mrzim širenje informacija, voleo bih da ustanem iz mrtvih svakih deset godina, otrčim do prvog kioska i kupim novine. Ništa više od toga ne bih tražio. S novinama pod miškom, onako bled, udarao bih o zidove i vratio se na groblje da čitam o pošastima u svetu. A onda bih ponovo zaspao, zadovoljan što sam miran i zaštićen u grobu.
Iz autobiografije Moja labudova pesma
