“A mi takve knjige najviše cenimo u Persiji. Mi po njima podešavamo svoj život i opredeljujemo se u svim svojim poduhvatima: astrolozi su upravo naši rukovodioci; oni čine i nešto više: oni uzimaju učešća i u državnoj upravi“. - “Ako je tako“, reče mi on, “vi živite pod jarmom koji je mnogo teži od jarma razuma. To je najčulnija vladavina: meni je žao porodice, a još više mi je žao naroda kad dopusti da njime upravljaju planete“. - “Mi se služimo astrologijom“, brzo mu odgovorih, “kao što se vi služite algebrom“. Svaki narod ima svoju nauku, po kojoj podešava svoju politiku. Svi astrolozi zajedno nisu počinili više gluposti u našoj Persiji nego što ih je ovde počinio jedan jedini vaš znalac algebre. Mislite li vi da nepredviđeni sticaj nebeskih tela nije isto tako pouzdano pravilo kao i lepa rasuđivanja vašega majstora za sisteme?“ Kad bi se prebrojili glasovi o tome u Francuskoj i Persiji, astrologija bi zacelo odnela pobedu, a vaše bi račundžije bile veoma ponižene: kako bi se ubistven zaključak mogao izvesti o njima!“
Naše raspravljanje bi prekinuto, te se moradosmo rastati.
U Parizu, 26 meseca ramazana, 1719.
Iz romana Persijska pisma
