Reč kič javlja se u sadašnjem značenju u Minhenu oko 1860; to je dobro poznata južnonemačka reč: kitschen, sklepati, a posebno praviti nov nameštaj od starog, je izraz iz svakodnevnog jezika; verkitschen, znači krišom podmetnuti, prodati nešto umesto onog što se zapravo htelo kupiti: postoji u svemu tome izvesna etička misao nižeg reda, izvesno negiranje izvornog.
Kič, to je loša roba (Duden), to je sekret potekao iz umetnosti puštanjem u prodaju proizvoda jednog društva čije su prodavnice, zajedno sa železničkom stanicama, postale njegovi pravi hramovi.
Kič je neodvojivo vezan za umetnost kao što je i neizvorno vezano za izvorno. "U svakoj umetnosti ima bar trunka kiča", kaže Brok, jer u svakoj umetnosti postoji makar mrva konvencionalnog, makar malo želje da se udovolji kupcu i nijedan veliki umetnik nije toga lišen.
Mada je kič večan, on ipak ima svoja razdoblja cvetanja, vezana, između ostalog i za izvesno društveno stanje, za otvoren pristup izobilju; loš ukus je tu etapa koja prethodi dobrom ukusu, a ostvarena je kroz oponašanje Bogova u želji za podizanjem estetskog nivoa u kojoj se međutim nije istrajalo.
Iz dela Kič
