Učinili bi Hansu veliku nepravdu kada bi baš sve njegove izjave potpuno odbacili; naprotiv, mogu se sasvim jasno razlikovati situacije kada on zbog otpora nešto falsifikuje ili zadržava, kad je neodlučan i povlađuje ocu (tako da se ne smeju prihvatiti validni dokazi), od situacija kada je oslobođen pritiska kipeo od informacija o onom što se stvarno dešavalo u njemu i o čemu do tada niko osim njega nije znao. Veću pouzdanost nemaju ni izjave odraslih. Na žalost, ni jedan prikaz analize ne može da reprodukuje utiske koje analitičar prima u toku analize, pa se do konačnog ubeđenja ne može doći čitanjem, već samo uz pomoć ličnog doživljaja. Međutim, ovaj nedostatak se u podjednakoj meri odnosi i na analize odraslih osoba.
Roditelji opisuju malog Hansa kao veselo i iskreno dete, kakvo je i trebalo da bude, budući da su ga vaspitavali uglavnom tako što su izostavili naše uobičajene vaspitne grehove. Sve dok se prepuštao svojim istraživanjima, u stanju srećne naivnosti i ne sluteći da će se iz njih uskoro izroditi konflikt, on sve saopštava bez ustezanja, tako da zapažanja iz vremena pre početka fobije ne podležu nikakvoj sumnji niti prigovoru. Tek u vreme izbijanja bolesti i tokom analize, počinje da se ispoljava nesklad između onoga što govori i onog što misli; jednom delom, zato što nije odmah uspeo da savlada nadirući nesvesni materijal, a delom usled zadržavanja svojih misaonih sadržaja zbog odnosa prema roditeljima. Tvrdim da nisam pristrasan kada kažem da i ove teškoće ne izgledaju veće od istih takvih koje se sreću u mnogim analizama kod odraslih osoba.
Iz dela Mali Hans
