Ako pokušamo da iznudimo i izmislimo monumentalan stil u umetnosti, onda mogu nastati samo žalosne nakaze kakvih toliko ima u spomenicma posednjih 20 godina. A ako pokušamo da izmislimo neku novu religiju, bez novog, pravog proroštva, onda će nastati nešto slično u pogledu unutrašnje vrednosti, ali još gore u pogledu posledica. I najzad, proroštvo sa katedre može da stvori samo sekte fanatika, a nikako pravu zajednicu.
Onome koji ne može muški da podnese sudbinu našeg doba, treba reći: neka se radije vrati, ćutke i bez uobičajene renegatske reklame, prosto i jedostavno, u krilo stare crkve čije su ruke širom otvorene i spremne da mu se smiluju. To mu neće teško pasti. Pri tom, on mora na neki način da prinese intelektualnu žrtvu. To je neizbežno. Ako on to stvarno može, onda ga zbog toga nećemo nagrditi. Jer jedna takva intelektualna žrtva u korist bezuslovne religiozne predanosti je u etičkom pogledu ipak nešto drugo nego ono izbegavanje dužnosti jednostavnog intelektualnog poštenja, do čega dolazi kad čovek nema hrabrosti da sebi jasno predoči svoje krajnje stanovište, već ovu dužnost sebi olakšava slabačkim relativiranjem stvari. Po mom mišljenju, bezuslovno religiozna predanost je nešto više od onog proroštva sa katedre kome nije jasno da u univerzitetskim slušaonicama nijedna druga vrlina ne važi osim vrline jednostavnog intelektualnog poštenja.
Ovo poštenje nam nalaže da utvrdimo sledeće: da je za mnoge od onih koji danas nestrpljivo iščekuju nove proroke i spasitelje situacija ista kao ona iz lepe edomitske pesme stražara iz vremena izgnanstva koja je uključena u Isaijino proroštvo: "Čuje se glas sa Sira u Edomu: "Stražaru, koliko će još trajati noć"? Stražar reče: "Doći će jutro, ali još je noć. Ako hoćete da pitate, dođite opet drugi put." Narod kome je to bilo rečeno, pitao je i uporno čekao više nego dva milenijuma, i mi poznajemo njegovu potresnu sudbinu. Iz toga treba izvući pouku: da se ništa ne može postići samo čekanjem i priželjkivanjem i da treba postupiti drukčije. Moramo se prihvatiti posla i nastojati da zadovoljimo zahteve dana, i to kako u ljudskom tako i u profesionalnom pogledu. A to je prosto i jednostavno, kad svaki nađe i posluša svog demona koji drži u ruci konce njegovog života.
Iz dela Sociologija Maksa Vebera
