Tomas Hobs je pretpostavio da je "priroda stvorila ljude jednakim i u pogledu telesnih i u pogledu duhovnih sposobnosti". Ljudi se razlikuju po telesnoj snazi, ali se ta razlika u krajnjoj liniji praktično izjednačuje, "jer i najslabiji ima dovoljno snage da ubije najjačeg, bilo pomoću potajnih mahinacija, bilo pomoću udruživanja sa drugima koji se nalaze u istoj opasnosti kao i on".
Iz pretpostavljene prirodne jednakosti ljudi Tomas Hobs izvodi njihovo prirodno međusobno neprijateljstvo. Jer, pošto su jednaki, ljudi teže istim stvarima koje ne mogu zajednički posedovati. "I stoga, ako dva čoveka žele istu stvar, koju opet ne mogu uživati obojica, onda oni postaju neprijatelji, i na putu ka svome cilju, koji je uglavnom njihovo samoodržanje a nekad samo i zadovoljstvo, nastoje da jedan drugog unište ili potčine." Hobs pripisuje ljudima želju da se međusobno pokoravaju, a želju za vlašću smatra za suštinski deo ljudske prirode. Sve strasti i sve ljudske porive on svodi na želju za vlašću: "Strasti koje, više nego bilo koje druge, prouzrokuju duhovne razlike su pre svega (veća ili manja) želja za vlašću, za bogatstvom, za znanjem i za čašću. Ali sve ove želje mogu se svesti pod prvu a to je želja za vlašću. Jer bogatstvo, znanje i čast samo su različite vrste vlasti", i dalje: "Tako ja stavljam na prvo mesto, zato što celo čovečansvo teži k tome, neprekidnu želju da se dođe do vlasti, želju koja se samo sa smrću prekida."
Ljudi se, kaže Hobs, osećaju veoma mučno tamo gde ne postoji nikakva vlast koja bi ih silom i strahom držala u zajednici. Jer, svaki čovek želi da mu drugi pridaju onu vrednost koju je sam sebi pripisao, a na svaki znak prezira ili potcenjivanja svako će (naravno ukoliko mu je to dozvoljeno) reagovati osvetom onima koji su takve znake ispoljili. Tako u čovekovoj prirodi nalazimo tri osnovna uzroka svađe: takmičenje, podozrivost i slavu.
Po Tomasu Hobsu "prirodno stanje čovečanstva" je poredak u kojem svaki čovek ratuje protiv svakog drugog čoveka. U takvom poretku svako je smatrao da može da prisvoji sve šta mu se dopadne i vladao je stalni rat sviju protiv svih. Naročito su do izražaja dolazile ljudske osobine, kao što su pohlepa, zavist, mržnja, i u takvom prirodnom stanju čovek je čoveku vuk. "Čovek - kaže Hobs - nije po svojoj prirodi društveno biće i potpuno je iluzorno verovati da poseduje volju za udruživanjem sa drugim ljudima. Kao takav, on je izraziti egoist kojim rukovodi neprikosnoveni princip samoodržanja." Zato bi po Tomasu Hobsu samo snažna apsolutna država (Leviatan), sa moćnim vladarom na čelu, mogla da zauzda "zlo" inherentno čovekovoj prirodi i osigura opstanak i stabilnost zajednice. Da bi mogli živeti sigurno i zadovoljno od svog rada i plodova zemlje pojedinci prenose svoja prava i moć na nju.
