Artnit

A ti, jadniče, robuješ ljudima, robuješ stvarima, robuješ životu: jer život je robovanje ako nemaš hrabrosti da umreš. Imaš li nešto zbog čega bi čekao? I same naslade koje te zadržavaju i sprečavaju, već si utrošio: više nemaš nijednog novog uživanja, nijednog koje ti ne bi bilo odvratno pošto ti je već dotužilo i dosadilo.

A opet, šta je to što su ljudi imali tih dana? Osećanje sigurnosti, čak i ako nisu bili bezbedni. Tačnije, to je bio osećaj naizmeničnog smenjivanja. Svi su znali da će umreti, a pretpostavljam da je nekoliko njih znalo da će bakrotirati. Ali ono što nisu znali bilo je da se red stvari može promeniti. Štagod da im se dogodilo, život se nastavljao kao da su to i sami znali.

Izveštaji o, uslovno nazvanom, "mističkom iskustvu" umirućih ljudi koji umiru u punoj svesti, bez znakova organske intoksikacije, izgleda da su specifični u tome smislu, što većina ljudi koji ovako umiru saopštavaju o doživljaju svetlosti koja ih obasipa, a koja kao da donosi sobom mir, osećanje harmonije, vedrinu, sve do doživljaja radosti. Ovakva pojava traje od pet minuta, najduže do pola časa, posle njenog prestanka smrt nastupa u toku nekoliko minuta do najviše šest sati, u ređim slučajevima i nešto duže.

Proturječnost je u tome što čovjek odbija svijet kakav jest ne pristajući da bježi iz njega. Zapravo, ljudima je stalo do svijeta i većinom ga ne žele napustiti. Ne samo što ga ne žele zauvijek zaboraviti, nego i pate što ga ne mogu dosta posjedovati, ti neobični građani svijeta, prognani u vlastitoj domovini.

Gospodin Palomar odlučuje da će od sada postupati kao da je mrtav, da bi na taj način video kako izgleda svet bez njega. Od pre izvesnog vremena zapazio je da stvari između njega i sveta više ne idu kao nekada; ako mu se ranije činilo kako su jedan od drugog nešto očekivali, on od sveta i svet od njega, sada se više i ne seća šta je tu imalo da se očekuje, pa bilo dobro ili zlo, niti pak zašto je zbog ovog očekivanja bio večito uzrujan.

Šta su svi napori čovečanstva, sve ono što se naziva istorijom, civilizacijom, sve ono što čovek čini, i što čini čoveka, šta je sve to do samo uzaludan i tašt pokušaj čovekov da se suprotstavi apsurdu sveopšteg umiranja, da tobože to umiranje osmisli, kao da se smrt može osmisliti, kao da joj se može dati ikakvo drugo značenje i ikakav drugi smisao osim onog koji ona ima! Filozofi, oni najciničniji, pokušavaju da besmisao smrti osmisle nekom višom logikom ili nekim duhovitim obrtom, radi sveopšte utehe, ali ono što ostaje, bar za mene, vrhunaravnom tajnom to je pitanje: šta dozvoljava čoveku da uprkos saznanju smrti deluje i živi kao da je smrt nešto izvan njega samog, kao da je smrt prirodna pojava!

Često sedim pred samim sobom kao pred strancem kada u tihim trenucima zagonetni odblesak prošlosti kao mutno ogledalo pred mene iznese obrise moga sadašnjeg života, i onda se čudim kako se čak i ovom obliku prilagodila ona neizreciva aktivnost koja se zove život.

Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - "Svet je samosaznanje volje". U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće "jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine".

Jedna od posledica učenja da nema stvari kojoj ne čini protivtežu neka druga jeste ona (doduše neznatne teorijske vrednosti) - koja nas je navela da se krajem ili početkom X veka rasturimo širom zemaljske kugle. Ona glasi ovako: Postoji reka čija voda daje besmrtnost; mora da negde postoji neka druga reka čija voda je potire. Broj reka nije beskonačan; Besmrtnik koji krene na put oko sveta može da okusi vodu svih reka na svetu. I tako smo odlučili da pronađemo tu drugu reku.

Zašto radije ne udesiš taj svoj kratak život tako da ga učiniš dobrim sebi i drugima? Zašto radije sebe ne omiliš kod svih dok živiš i postigneš da te oplakuju kad budeš otišao iz života? Zašto želiš da oboriš onoga koji se s tobom ophodi sa suviše velike visine? Zašto želiš svim svojim silama da satreš onoga koji laje za tobom, iako je taj beznačajan i prezren, ali za one koji su viši od njega opor i dosadan? Zašto se ljutiš na svoga roba, zašto na gospodara, zašto na kralja, zašto na svog štićenika? Strpi se malo: evo, već dolazi smrt da vas izjednači.