Artnit

Ustao sam, ušetao se uzduž i poprijeko i, da skrenem misli na drugo, zavezem se u misli na svoj prošli život. Gomila sjećanja uskovitla se bez reda preda mnom. Bilo je ugodnih i neugodnih - ili sam ih barem tako ja krstio prije. Oživljavala su preda mnom lica i zbivanja. Iskrsne lice nekog malog noviliera, kojega je bik nataknuo na rogove u Valenciji za Ferije, pa nekog mog ujaka i Ramona Grisa. Sjećao sam se raznih doživljaja: kako sam bio nezaposlen tri mjeseca 1926, kako sam gotovo crknuo od gladi. Sjetio sam se jedne noći provedene na klupi u Granadi; već tri dana ne bijah ništa okusio, bio sam bijesan, nisam htio crći. Osmjehnuo sam se na to. S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom. Zašto? Htio sam osloboditi Španiju, divio sam se Pi-i-Maralju, bio pristaša anarhističkog pokreta; govorio na javnim zborovima. Sve sam uzimao ozbiljno, kao da sam besmrtan.

I opet je s tim tokom uspomena u njegovoj duši proticao drugi tok uspomena - kako se razvijala i napredovala njegova bolest. I ukoliko se više vraćao unazad, utoliko je bilo više života. Više je bilo i dobra u životu, i više je bilo i samog života. I jedno i drugo slivalo se skupa.

Događa se, ali veoma retko, da ljubav, prijateljstvo, drugarstvo, prevaziđu samoću smrti; nasuprot prividu, čak i kada sam držala majčinu ruku, ja nisam bila s njom: lagala sam je. Stoga što je ona uvek bila obmanjivana, ta poslednja obmana bila mi je odvratna. Postala sam saučesnica sudbine koja je nad njom vršila nasilje. Ipak sam svakom ćelijom svog tela sudelovala u njenom odbijanju, u njenoj pobuni, te me je i zbog toga njen poraz zaprepastio. Mada sam bila odsutna kada je izdahnula - dok sam tri puta prisustvovala poslednjim trenucima samrtnika, upravo kraj njenog uzglavlja videla sam Smrt iz mrtvačkih plesova, iscerenu i zlobnu, Smrt iz bajki pričanih pre spavanja, koja lupa na vrata, sa kosom u ruci, Smrt koja dolazi odnekuda, neobična, neljudska: imala je čak mamino lice dok je otkrivala svoje vilice u širokom osmehu neznanja.

Nekoliko puta sedeo je u uglu kantine s grupicom suicidalnih pacijenata i slušao ih kako se prisećaju revnosti s kojom su planirali da umru, i kako se vajkaju što nisu uspeli. Svako je ostao uronjen u znamenitost sopstvenog pokušaja samoubistva i sramotu što ga je preživeo. Da to ljudi zaista mogu da urade, da mogu da upravljaju sopstvenom smrću, bilo je izvor opčinjenosti za sve njih - to je bila njihova prirodna tema, kao kad dečaci pričaju o sportu.

- Dakle - nastavlja - ja sam do kraja radio, to vidite na mom licu, i otišao ja ili ne otišao u bolnicu, ne znači da mi ostaje još mnogo vremena da sjedim u stolici.

Jedan od najznačajnijih filozofa francuske renesanse Mišel de Montenj poznat je po knjizi eseja Ogledi, koju je počeo da piše 1571. godine. Ogledi se završavaju esejem Que philosopher, c'est apprendre à mourir, prevedeno na srpski jezik Filozofirati znači pripremiti se za smrt. U ovom eseju on ističe da čovek mora stalno da misli na smrt kako bi smanjio svoj strah i navikao se na nju, jer je meta našeg životnog puta smrt, a ako se nje plašimo ne možemo da napravimo ni korak napred bez drhtavice.

Nemački filozof Martin Hajdeger naglašava osnovno pitanje ljudskog postojanja, ispitujući kako ljudska samosvest zavisi od koncepta vremena i smrti. U središte svoje filozofije stavlja strah i krivicu, koje smatra za osnovna određenja ljudskog postojanja, a savremenog čoveka prikazuje kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar.

Svi ćemo umreti. To je ohrabrujuća činjenica. Ima pravde, svi ćemo umreti, pred smrću su neupotrebljivi svi životni mehanizmi. Vama nije do vas, nemate ništa protiv, samo ako će umreti i svi drugi. Budite spokojni. Ima jednakosti, svi ćemo umreti, smrt će jedina ukinuti sve razlike među nama.

Nepravedno smo rođeni, pravedno ćemo završiti.

Smrt, "najveća nepoznanica", "najteža od svih nedaća" je i "cilj celog života", kako ju je takođe odredio Sigmund Frojd. Pri tome on naglašava da svako od nas duguje prirodi svoju smrt i mora biti spreman da plati svoj dug, ukratko da je smrt prirodna, neosporna i neizbežna. Ali, iako je smrt nešto prirodno, mi se trudimo da se bavimo njom na razne načine, reagujemo na različite načine prema smrti u raznim situacijama, a naši stavovi ili reakcije mogu imati različite rezultate.

Carstvo strasti! Vrtlog slasti! - navodila je u sebi podrugljivo. - I posle mir. Mir nad potrošenim čovekom. Koji nema više lepota u sebi, da bi mogao praviti carstvo, i nema više snaga u sebi, da bi mogao praviti vrtlog... Ne. Nikada. Mir mora stojati na celim i zdravim snagama nemira. Na oluju mora stojati. Kao što crkva stoji na zemlji, koja je rat, bratoubistvo, blud, mehana i zelenaška jazbina...