Iz Prologa na nebu se vidi da Mefistofeles - kao đavo nije neprijatelj božanskog poretka. On nije potpuna negacija Boga nego je i sam sluga Božji, podređen je Bogu. Mefistofeles vidi samo zlo na Zemlji gde se čovek pati kao crv, i nudi Bogu opkladu da će Fausta odvući sa pravog puta. Bog mu dozvoljava da ide na Zemlju da iskušava Fausta verujući da neće uspeti.
U sveopštem planu sveta Mefistofelesu je dodeljena uloga da kao kritičar svega onoga što je stvoreno i što se stvara, uvek iznova podstiče duh čoveka koji bi inače lako malaksao. On to čini sa puno ironije, duhovito i dijalektički. Za sebe kaže da je kritičar i negator svega postojećeg. On je nihilist, cinik, lucidni analitičar ljudskih i društvenih zala, đavolsko-bezosećajni "Večni duh poricanja". Zato nastoji da humane vrednosti života izloži poruzi, podsmeva se bez osećanja, laže, uživa u zlu i ubistvima.
Mefistofeles ima za cilj da do kraja oslobodi Fausta svih iluzija o ljudskoj i Božjoj veličini. On se Faustu prvo javlja u obliku crnog psa. Međutim, Faust ga se ne plaši, ponaša se prema njemu kao gospodar, podsmeva mu se, ruga mu se, ruži da je sin pakla. Pošto je Faust očajan, Mefistofeles to koristi i obećava mu večno zadovoljstvo u zamenu za njegovu dušu i za to traži potpis od Fausta. On ga poziva da se preda čulnosti, strastima i svim varkama sveta. Put koji mu je namenio treba da obuhvati svet malih i velikih uživanja. Zato ga vodi kroz ciklus života, daleko od učionice i biblioteka, da upoznaje različite oblike ljudskog života koji se koprca u glibu materije. Ali, Faustu to ne pomaže da sazna više, samo usput izaziva nesreću drugih bića, nesvesno i nehotice, jer se meša sa ljudima koji su iz neke druge dimenzije.
Johan Volfgang fon Gete kaže da: "Mefistofelesa ne možemo tretirati kao izrazito destruktivnu pojavu koja apsolutno šteti čoveku, već kao činjenicu i faktor otrežnjenja i kompleksnijeg sagledavanja sveta i čoveka". Tako su i u samom liku Mefistofelesa vidljive promene. U početku je on slikovito otelovljenje iskušenja, zavodnik koji kvari dušu, oličenje svih strasti koje vuku čoveka naniže, beskrupulozan pomagač Faustu koji želi da se iživi u svojoj pohoti tako da Greta pada zapravo kao žrtva pakla. Kako se radnja odvija i odmiče, on se sve više uzdiže iznad srednjovekovnog đavola. On postaje kao hladan razum koji sve prožima i sve rastvara, i koji vidi ono što je stvarnost tamo gde se čovečanstvo i Faust zajedno sa čovečanstvom podaju varki i obmani jednog prividnog sveta.
