Za ljudski stvor sa smislom za lepotu ne postoji vrt kakav on želi, ni “Jabuka, raspevana i zlatna“, po rečima onog ljupkog grčkog hora; za njega nema raja u ovom životu, ni trajne luke sreće - ničega što bi se moglo porediti sa fiksiranom lepotom umetničkog dela, sazdanom zauvek, tako da čovek, čitajući i gledajući ga, ima svagda isto dragoceno osećanje ushićenja i spokojnog pijanstva. Nesumnjivo, život ima trenutaka takve lepote, spontanog krilatog zanosa, ali nevolja je što oni ne traju duže nego što oblak proleti ispred sunca; nemoguće je da ih čovek sačuva, kao što umetnost zatoči lepotu i zadrži je čvrsto. Ti trenuci su prolazni kao svetlucave ili zlatne vizije koje čovek ima o duši prirode, prolazni kao munjeviti pogledi na njen daleki duh, izgubljen u mislima. Ovde, na vrelom suncu koje mu je obasjalo lice, uz kukanje kukavica sa trnjika, sred mednog mirisa vresa u zraku - ovde među mladim papratljikama i među zvezdanom crnom trnjinom, pod svetlim oblacima koji promiču iznad visova i uspavanih dolina - ovde i sad bi čovek mogao baciti takav munjeviti pogled u dušu prirode, ali bi se taj pogled ugasio u magnovenju - kao što i lik Pana, koji izviruje iza ugla neke stene, iščezava čim ga pogledate.
Iz novele Jabuka
