oni koji tvrde da tekst čita sebe ili oni koji misle da ga čita neko drugi, sve je moguće u toj rečenici, pa čak i da to ne bude ona ista rečenica, već neka koja je, ko zna kada, počela da igra ulogu prve rečenice, da se pretvara da dolazi i odlazi kada to ona hoće, a sve sa jednim ciljem, koji zapravo nije još nijednom rekla, odnosno ponudila na čitanje, budući da rečenice, same za sebe, nikada ne govore, da uvek ćute, spremne da zavole nečije usne, uverene da su usne ono što njima, rečenicima, nedostaje, pa tako i ovoj rečenici, koja promiče neizgovorena, i, po svemu sudeći, uopšte ne namerava da stane, već će nastaviti da se kreće, pravdajući to potragom za smislom, za jezikom, za usnama, gornjom i donjom, koje odavde liče na školjku, a odande, iz blizine, ne liče ni na šta, kao ni ova rečenica.
Iz zbirke priča Male priče
