Rod vučika, na latinskom jeziku Lupinus polyphyllus obuhvata oko 100 vrsta, od kojih su većina višegodišnje zeljaste biljke, a ređe polužbunovi ili žbunovi. Naziv roda Lupunus potiče od latinske reči lupus, što znači vuk, a ukazuje da biljke iz ovog roda opstaju i na oskudnom zemljištu.
Vučika se gajila još u starom Egiptu i starom Rimu, uglavnom zbog semena koje se koristilo za ishranu stoke. Najveći broj njenih vrsta danas raste u Severnoj Americi, a manji broj u oblasti Sredozemlja.
Zbog alkaloida sparteina seme žute vučike (Lupunus luteus L.) i bele vučike (Lupunus albus L.) je gorko i otrovno. Ostale vrste i njihovi kultivari koji se gaje u vrtovima imaju male količine sparteina. Danas se najviše gaje kao ukrasne biljke, a pošto se na korenovom sistemu razvijaju brojne krtolice koje asimilišu elementarni azot iz vazduha, gaje se i zbog obogaćivanja zemljišta mineralnim materijama, a seme i cele biljke se koriste za ishranu stoke i riba. Posle odstranjivanja gorkih materija, može da se koristi i u ljudskoj ishrani. U nekim zemljama se koristi za ulje za jelo, proizvodnju margarina.
Vučika ima dubok, razgranat koren, sa mnogo krtolica. Stabljika je uspravna i može da poraste u visinu od 80 do 120 cm. Tokom godina razraste se u veliki grm. Listovi su složeni prstasto, sa 3 do 15 listića celog oboda.
Cvetovi vučike su krupni, složeni u grozdaste cvasti ili klasove. Najčešće su bele, žute, ružičaste i ljubičaste boje, a postoje i dvobojni varijeteti. Mahune su velike, kožaste, spljoštene, pokrivene svilastim dlakama. Seme je okruglasto.
Pošto je vučika visoka baštenska biljka lepo izgleda u pozadini vrta, gde neće zakloniti manje biljke, ali i ako se posadi u sredinu kao središnja biljka. Može se koristiti kao rezani cvet.
