Duhovna postojbina harizmatskog carstva su magija, legende o vođi i njegovim neobičnim osobinama, a ratni pohodi su njegov stvarni svet. "Harizmatska vlast se zasniva na afektivnoj predanosti vođi, piše Veber, i njenim božanskim svojstvima (harizma), naročito mogućnim sposobnostima, proročkoj snazi ili junaštvu, duhovnoj ili besedničkoj moći. Izvor lične prednosti je oduševljenje za večno novo." Najčistiji tipovi ove vlasti su vlast proroka, ratnih heroja i demagoga, a "tip onoga koji zapoveda jeste vođa".
Prema Veberu nasilje je najvažnije sredstvo harizmatske vlasti kojim se razara legitimni poredak. Silom se lome strukture starog legitimnog poretka, a odluka vođe određuje smer delovanja.
Autoritet harizmatske vlasti počiva na veri, na veri u proroka, ratnog heroja ili demagoga i veoma je jak. Između suverena i upravnog aparata vlada potpuna identičnost interesa, jer se upravni aparat bira prema harizmi i ličnoj odanosti. Ne postoje racionalni pojmovi o nadležnosti ili orijentacija uprave prema pravilima. Odlučivanje je iracionalno, zasnovano na "otkrovenju", i vrši se od slučaja do slučaja.
"Ko hoće nasiljem da ostvari apsolutnu pravdu na zemlji, piše Veber, taj mora imati sledbenike, to jest aparat sastavljen od ljudi. Ovom aparatu on mora staviti u izgled izvesne nužne unutrašnje ili spoljašnje nagrade - nebesku ili zemaljsku nadnicu - inače neće funkcionisati. U uslovima moderne klasne borbe, unutrašnje nagrade se sastoje u zadovoljenju mržnje i želje za osvetom i u zadovoljenju lažne etičke potrebe da se ima pravo i da se protivnici oklevetaju kao jeretici. U spoljašnje nagrade spadaju: pustolovina, pobeda, plen, moć i pljačka. Vođa i uspeh njegove stvari u potpunosti zavise od toga kako ovaj aparat funkcioniše. Prema tome, presudnu ulogu imaju pobude aparata, a ne pobude kojim se vođa rukovodi. Jer on mora trajno obezbediti svojim sledbenicima - crvenoj gardi, špijunima i agitatorima - pomenute nagrade."
"Posle emocionalne revolucije dolazi tradicionalna rutina svakodnevnog života." kaže Maks Veber "mučenik za veru, a pre svega sama vera nestaju ili, što se događa još češće, postaju sastavni deo konvencionalne fraze skučenih i kratkovidih političkih tehničara." Harizmatski poredak, koji je veoma specifičan i pretpostavlja ličan odnos, pretvara se u nešto svakidašnje. Pretvaranje poretka u tradiciju, vrši se pretvaranjem harizmatskog aparata u zakonski aparat, preinačavanjem značenja harizma, traženjem naslednika za vođu - što je za ovaj tip vlasti goruće pitanje.
