Maks Veber fenomen religije posmatra u svetskim razmerama. Njegov glavni interes su velike, svetske religije sa milionima vernika, koje su odlučujuće uticale na tok svetske istorije. On je detaljno proučavao hinduizam, drevni judaizam, budizam, taoizam, hrišćanstvo. Pri tome je posebno naglašavao povezanost religije sa društvenom promenom.
Analizirajući istočne religije, Maks Veber zaključuje da su one uspostavile nepremostive prepreke razvoju industrijskog kapitalizma, jer je za njih važnije duhovno poštovanje od borbe za materijalna dobra. Hinduizam je za Vebera "religija van ovog sveta", jer sprečava promene, i među najvažnije vrednosti ističe bežanje od mukotrpnog rada u materijalnom svetu. Istovremeno materijalnu stvarnost shvata kao plašt koji sakriva prava pitanja kojima čovek treba da se bavi.
Hrišćanstvo Maks Veber posmatra kao religiju spasenja, jer se njom pripoveda verovanje da ljudska bića mogu biti "spašena" ako prihvate ideološke puteve religije i pridržavaju se njenih moralnih načela.
Maks Veber istražuje i funkcije religije, pokazajući da je kapitalizam nastao kao rezultat pojave protestantske religije i njenih dogmi. U delu Protestanska etika i duh kapitalizma navodi da su dve osnovne dogme uslovile formiranja kulta rada u kapitalizmu: racionalan odnos prema božanstvu i štednja. On kaže: "Između hrišćanstva i vernika uspostavlja se racionalan odnos na taj način što vernik dobija naklonost božanstva samo ukoliko radi, pridonosi, privređuje. Duhovno sjedinjenje sa vrhovnim božanstvom vernik postiže tek posredstvom rada. Štednja je druga karakteristika svakog vernika. Štednjom vernik racionalno kombinuje sredstva i rad i postiže maksimalnu dobit, gde se veći deo novostvorene vrednosti mora uštedeti i vratiti u proizvodnju za proširenje proizvodnje."
