Kada je cilj nekog postupka postizanje vlastite sreće ili eliminisanje bola, onda taj postupak po Arturu Šopenhaueru nema moralnu vrednost. Odliku moralnosti imaju samo postupci čiji je neposredan cilj dobro drugog čoveka ili uklanjanje nečeg što može da izazove bol kod drugoga. Dobro ili sreća drugog čoveka mogu da postanu neposredno cilj naših radnji, ako ga upoznamo, donekle ukinemo svoj egoizam i identifikujemo se sa njim, ali samo u pogledu njegovih patnji. Taj proces identifikacije nastaje u aktu sažaljenja, koje je osnova i suština moralnosti.
Kao tri najveća dobra u životu Artur Šopenhauer ističe zdravlje, mladost i slobodu, koje čovek ceni samo kada ih izgubi. “Srećne dane svog života prepoznajemo tek kada nastupe nesrećni.“
Za Artura Šopenhauera životne vrednosti, kao što su na primer ljubav i pravičnost, kao i vrline ne predstavljaju najviši oblik moralnosti, pošto su usmerene ka podržavanju života. Na osnovu shvatanja da je život zlo, on smatra da se za vrednost može proglasiti samo negacija volje za životom, i kao najviši imperativ etike određuje zahtev za poništenjem volje. Ali, takvo shvatanje ne znači poziv na samoubistvo, jer kako ističe Šopenhauer, samoubica u stvari voli život ali zbog nemogućnosti da ostvari neke svoje želje on ga negira. Šopenhauer zato predlaže put askeze, koji će onemogućiti da se volja za životom reprodukuje, pre svega sputavanjem polnog nagona. Kao osnovna svojstva askete posebno naglašava čednost, ravnodušnost prema svemu, potiskivanje svojih želja i nagona.
