- Ali imam kartu za prvi razred.
- Bez obzira. Kažem ti da moraš da pređeš u furgon.
- Kažem vam da sam pušten u ovaj kupe u Darbenu i zahtevam da tako i nastavim.
- Neće moći. Moraš da izađeš ili ću zvati policiju.
- U redu, odbijam da izađem dobrovoljno. Došao je policajac, zgrabio me i izgurao napolje. I moj prtljag je izbačen. Odbio sam da pređem u furgon i voz je otišao bez mene.
Pošao sam u čekaonicu ponevši samo putnu torbu, dok je ostali prtljag ostao napolju. U njemu mi je bio i kaput, a bila je zima i noć je tu, u planinskom delu Južne Afrike, bila vrlo hladna. Ipak nisam izašao da uzmem kaput kako se ne bih izložio novim uvredama. Sedeo sam i drhtao. Oko ponoći naiđe neki putnik, spreman da zapodene razgovor. Meni do toga nije bilo.
Počeo sam da razmišljam šta da radim. Da li da se borim za svoja prava, da nastavim u Pretoriju bez obzira na uvrede, ili da se vratim u Indiju. Povratak u Indiju bi očito bio kukavičluk. Nezgoda koja mi se dogodila samo je površinske prirode, samo simptom teške bolesti - rasne diskriminacije. Treba da pokušam, ako je moguće, da je iskorenim, bez obzira kojih me to nedaća stajalo...“
Iz knjige Autobiografija - Priča o mojim eksperimentima sa istinom
