Erving Gofman pojedinca posmatra kao dinamičnog, kreativnog aktera, glumca. U centar svog razmatranja stavlja svakodnevne situacije u kojima ljudi aktivno glume, to jest svesno izvode sopstvene društvene uloge. Tokom interakcije sa drugima ponašaju se kao glumci na pozornici, a svojim govorom, gestovima i odevanjem, predstavljaju sebe kroz uloge.
Termin predstava se odnosi na sve aktivnosti pojedinca ispred određenog broja posmatrača ili publike. Kroz ovu predstavu, pojedinac ili glumac daje smisao za sebe, drugima i njihovoj situaciji. Ove predstave ostavljaju utiske drugima i informacije se razmenjuju da bi se potvrdio identitet. Glumac može ili ne može biti svestan svoje predstave, ili imati svoj cilj nastupa, ali publika uvek pripisuje značenje toj predstavi i glumcu.
Postavka za obavljanje predstave obuhvata pejzaž, rekvizite i lokaciju na kojoj se interakcija odvija. Različite postavke će imati različitu publiku i na taj način će zahtevati od glumca da menja svoje nastupe za svaku postavku.
Izgled ima za cilj da prikaže publici socijalne statuse interpretatora. Takođe, izgled govori o privremenom socijalnom statusu ili ulozi pojedinca, na primer, da li se angažuje u radu, neformalnoj rekreaciji, ili formalnoj društvenoj aktivnosti. Na primer, haljina služi za komunikaciju pola, statusa, zanimanja, starosti i lične obaveze.
Pojedinac igra ulogu na određeni način, a publika ga kroz funkcije upozorava kako da se ponaša ili traži da deluje u ulozi, kao na primer, dominantan, agresivan, prijemčiv. Nedoslednost i kontradiktornost između izgleda i načina izvođenja uloge može da zbuni i uznemiri publiku. To se može desiti kada se neko ne predstavi ili ne ponaša u skladu sa njegovim socijalnim statusom ili pozicijom. Vojno lice bi na primer, trebalo da izgleda i ponaša se tvrdo i bez emocija, kao što je definisano od strane društva. Međutim, izgled i način ponašanja veterana sa hroničnim bolestima može biti pun emocija i osećanja bespomoćnosti, a samim tim su nedosledni i kontradiktorni.
Pojedinac je kao glumac u predstavi koji funkcioniše po već definisanoj skripti, nalik na tekst za pozorišnu predstavu, kojim se definiše situacija i za posmatrača ili publiku. Određene situacije ili scenariji imaju društvene skripte koje ukazuju kako glumac treba da se ponaša ili komunicira. Određene socijalne skripte imaju tendenciju da postanu institucionalizovane u smislu apstraktnih stereotipnih očekivanja koje sadrže. Ali, ako pojedinac preuzima zadatak ili ulogu koja je nova za njega, može da ustanovi da već postoji nekoliko dobro uspostavljenih pravila, među kojima mora da se opredeli. Pojedinci obično koriste unapred utvrđene skripte koje treba slediti i u novim situacijama, čak i ako to u potpunosti ne odgovara, ili ne želi za tu situaciju.
Kada je iza scene, glumac se može ponašati drugačije nego kada je pred publikom na prednjoj sceni. Ovo je mesto gde pojedinac zaista dođe do sebe i oslobađa se od uloga koje igra kada je pred drugim ljudima.
