- Kažem, i to je slava - ponovio je mračno upiljen preko naočara u auditorijum. - Nekoliko neozbiljnih stihova, reči kojima se neko poigrao, zvecnulo, i eto tvoje se ime pamti, kao da si stvarno poslužio čovečanstvu! Ne, gospodo, nemojte da se zavaravate. Imperija naša i presto baćuške-cara stajali su i stoje slično gromu nebesnom u svojoj nepokolebljivoj moći, a omladinac koji je skrenuo s pravog puta i sklepao buntovničke stihove pre pola veka, postao je zakonu poslušni starac, poštuju ga pošteni građani. Starac, dodaću, kome je potrebna vaša podrška. Pred vama je žrtva stihije: zemlja koju sam obrađivao u znoju lica svog, koze koje sam muzao vlastitim rukama, žitarice, čije sam zlatno klasje posmatrao...
Iz pripovetke Zaboravljeni pesnik
