U mome životu postoje dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život, koji smo hteli, nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobede. I zato su te dve stvari u suštini u meni samom - jedno.
Znaj, da si ti jedina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći - onakvoj, kakvu smo želeli i o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba želeti.
Ako primiš ovo pismo, ako, dakle, ja ne doživim taj veliki čas, u svetu u kome budeš tada živela naći ćeš uvek živ, najbolji deo mene samog i svu ljubav moju prema tebi.
Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života, naći ćeš i osvetu i sreću.
Mnogo, mnogo te volim, jedina moja. I želim da nikada ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to i zaslužuješ..."
Ove iskrene redove napisao je Ivo Lola Ribar 1941. godine svojoj verenici Slobodi Trajković koju su 1942. godine streljali Nemci, godinu dana pre tragične Loline pogibije.
