A u međuvremenu se hvališu da su se otarasili svoje muke, ali svi znaju, zar ne, da to uopšte nije istina i da svako ima svoju muku, i te kako čitavu. Kako čovek, stareći u toj igri, biva sve ružniji i odvratniji, to čak više muku ne uspeva ni da sakrije, a ni neuspeh, lice mu preplavi ono keženje kome treba dvadeset ili trideset godina da se od utrobe popne na lice. Čoveku kao da je to jedina svrha, ta grimasa za čije mu je pravljenje potreban čitav život, i još ne uspeva uvek ni da završi, toliko je teška i složena grimasa kojom bi trebalo izraziti svu svoju pravu dušu ništa ne ispustivši.
Iz romana Putovanje nakraj noći
