Život nije jednostavan. On ima mnogostruk tok. Sastavljen je od mnogih elemenata. Neka sećanja su se tako duboko urezala u moju dušu da me nikad neće napustiti. Ne mogu ih nikad iščupati, mogu jedino da zatvorim oči pred njima, dok ne blesnu kao buktinje pri dodiru nekog događaja, naterajući me da vidim istinu. Tada mi se moj položaj čini kao neko prokletstvo, i glas u meni govori: Ovo je iluzija, opsena. Istina je kod nižih, slobodnih, bezličnih. Ti si mnogo video i naučio, ali to je sve prazna ljuska. Jedina istina je ovo: onaj ko potone na dno života pod teretom ljubavi, zaista je blagosloven, dok onoga ko ponosno leti od cveta do cveta okrutno vara lažna opsena.
Zašto ja ovo govorim? Istina je da pričanje ublažuje bol moga srca, a olakšan bol postaje snošljiv, ne nagoni me više da delam.
Da li život teče slepim tokom? Mislim da je on nepromenljiv, ali ne slep. Dok život teče bol se skuplja. To je jedina istina, suština, dragi kamen u lotosu. Sahrani ovaj dragi kamen, i ostao si u mraku, u besputnom lavirintu, bez izlaza. Izmrcvaren apetitom, željom i sujetom, čovek luta tamo-amo krećući se neprestano u mestu, kao umorni volovi oko mlina. Ja sam zaista došao do tačke gde se ovaj unutarnji bol javlja kao željeno blago, pehar u kome se nalazi istina kao plamen.
Mogu li za sve ovo da krivim Tvorca? Od kakve bi koristi bile moje optužbe kad čak ni moje hvale nikad neće dopreti do Njega? Zaista, ako neko treba da bude kriv, onda sam to ja. Što god trpimo mi, trpi takođe i Tvorac. Mi možemo samo da se poklonimo pred onima koji nose svoj krst bez roptanja dok ga najzad ne polože, zajedno sa svojim životima, u krilo majke zemlje. Mi ih možemo nazivati "nesrećnicima" ili čak "grešnicima", ali nismo ništa manje dužni da ih poštujemo.
Iz romana Ostavka
